Na izložbi Bogorodičin vrt, MPU, 2026.

Prošlost u Srbiji uvek ide ispred svog vremena.
Ninus Nestorović

Tehnika je naprezanje da bi se uštedelo naprezanje.
Hoze Ortega i Gaset Razmišljanja o tehnici

Nedavno restaurirani otogrif[1] PORTRET VEROINSTALATERA iz 2015. godine dolazi iz apokrifne budućnosti.[2] Veroinstalater (u muškom rodu) je slivenica od reči veroučitelj i vodoinstalater koja imenuje izvesnu buduću vrstu verski i naučno o(ne)svešćenih tehničara ili IT sveštenika (iz recimo Leta Gospodnjeg 2226. godine). Insistirajući na "duhovnosti", oni će nastaviti sa manipulacijom društvenim tkivom,[3] ne (samo) pomoću propovedanja već i drugih svakako efikasnijih tehnologija. U pitanju će biti napredni tehno bogo-moljci koji će, kao pravi moljci organske materijale, proždirati i uništavati svaku slobodnu, organsku misao, zaostalu iz njihove prošlosti tj. naše sadašnjosti. Stoga deo krsta u okviru rama sa belom kamelijom asocira na eteričnost i duhovnu čistotu dok se šiljci krsta u obliku francuskih ključeva (tzv. grubi radovi) nalaze, kao i uvek, izvan okvira zvanično proklamovane slike.

Inače, do povezivanja nauke i religije je došlo još na početku modernog doba, u XVI-XVII veku. No, u to vreme je jedan od prvih zastupnika modernosti, eksperimenta i indukcije Frensis Bejkon u svom Novom organonu morao da brani nauku pozivajući se na religiju, tvrdeći da “nauka potpomaže iskupljenju čoveka budući da pomoću nje ljudi mogu da ublaže posledice kazne zbog prvobitnog greha i čak povrate pred-prirodne vrline koje su imali pre pada.”

Naravno, s napredovanjem modernog projekta i prosvetiteljstva, nauka i sa njom povezana tehnologija su izgubile potrebu za tom vrstom legitimacije, omogućavajući čoveku da se emancipuje od religije i da se u potrazi za znanjem osloni na vlastite snage. To je podrazumevalo manje-više radikalno odbacivanje transcendencije i oslanjanje na imanenciju. Međutim, u naše vreme ponovo dolazi do (diskutabilnog) približavanja naučno-tehnološke i religijske kulture, ali sa suprotnim akcentom: ako su se naučno-tehnološka istraživanja nekada branila pozivanjem na religijske ciljeve, danas se religija često brani pozivanjem na nauku (i tehnologiju) koje tu religiju navodno ozbiljuju (npr. postoje mišljenja da “kvantna fizika potvrđuje snagu molitve”; iako je post prvobitno trebalo da označava prezir prema blagoutrobiju tj.čulnosti uopšte te pobedu duha nad telom, nutriciologija je danas “dokazala” da je taj post dobar za zdravlje – tela; psihologija “potvrđuje” bolju mentalnu ravnotežu kod verujućih itd). Pritom se ovakva ubeđenja baziraju na nerazlikovanju nauke i tehnologije, koje nam je preostalo još iz perioda socijalizma. U to vreme se puka tehnologizacija (koju je omogućila nauka) naivno izjednačavala sa naukom a ova sa modernizacijom i emancipacijom. U međuvremenu se pak pokazalo da je to bila iluzija: premda nauka po svojoj prirodi jeste emancipatorskog karaktera s obzirom da počiva na neprekidnom samopreispitivanju, tehnologija kao veština, ukoliko nije reflektovana, može služiti bilo kakvoj (religijskoj) dogmi.
Tako postoji analogija između hrišćanstva i važnog aspekta savremene tehnologije: hrišćanski zazor od materijalnosti kao takve se poklapa sa dematerijalizujućim karakterom savremene tehnologije. Sve više aspekata savremenog života podleže dematerijalizaciji, od novca do komunikacija. Stoga se može očekivati da će uskoro tehnologija toliko napredovati da većina ljudi neće posedovati nikakve (trajne) predmete (bez ugrađenog programa za samoreciklažu), što bi moglo predstavljati parafrazu hrišćanskog zaveta siromaštva. Takođe, ako su nauka i tehnologija omogućile nastanak ljudskog bića bez seksa putem veštačke oplodnje (“bezgrešno začeće”), može se očekivati da će jednom omogućiti i nestanak ljudskog bića bez smrti, pomoću zamenjivanja svih dotrajalih organa prethodno sačuvanim vlastitim matičnim ćelijama (ovozemaljsko vaskrsenje?!) itd. A sve to su eventualno načini da “povratimo pred-prirodne vrline koje smo imali pre pada.”

Ipak, reklo bi se da se sličnost, uslovno rečeno, religije i nauke-tehnologije pojavljuje kao epifenomen brzine razvoja i kompleksnosti veštačke inteligencije. Veštačka inteligencija će nesumnjivo postajati sve samostalnija, dok najveći broj ljudi njome uslovljen pritom neće znati kako ona zapravo funkcioniše. Ta činjenica već danas savremenu tehnologiju čini kvazimističnom čime postaje komplementarna sa kvaziracionalnošću religije (kao teologije); tehnologija kao nova desakralizovana religija (vladanja) postaje zamenjiva sa religijom kao starom sakralizovanom tehnologijom (vladanja). U takvom okviru ljudi koji ne pripadaju novoj klasi usko specijalizovanih IT žreca će možda konačno dostići stadijum “nove nevinosti” ili “blažene” utrnulosti, neke vrste mentalne paralize, budući da će i vera i znanje postati suvišni: ljudi neće imati razloga da veruju u religijske postulate poput “večnog života” jer će ih tehnologija doslovno otelotvoravati, ali neće moći ni da znaju kako to čini. A taj novonastali kulturni profil društva bi se mogao nazvati nekom vrstom brižnog ništavila, ništavila sa ljudskim licem, božijom milošću obasjanim...

Fusnote:

1. Otogrifizam je umetnički pravac čiju teoriju i praksu razvijam duži niz godina. To uključuje obavljanje pet različitih funkcija u isto vreme, budući da sam autorka, teoretičarka, kustoskinja, mesto izlaganja i epigon svoje umetnosti. Naziv pravca je neologizam koji se sastoji od reči oto, grč. uho i griff, nem. zahvat, što se može doslovno prevesti kao ušni zahvat. Pravac se tako zove zato što je reč o objektima_ otogrifima_, koji se nose na ušima. Otogrifi sadrže aspekte: skulpture (trodimenzionalnost); instalacije (heterodoksiju materijala); nakita i aksesoara (otogrifi su “slepi” odnosno "vidoviti" putnici u zemlji aksesoara), performansa (otogrifi su konkretni objekti koji podrazumevaju performativnost tj. vreme kao vrstu “ambalaže” u kojoj se izlažu ali ne i kao svoj konstitutivni element , kao što je slučaj u performansu) i relacione umetnosti (odnosi nisu glavni medij otogrifa već se odnosi pojavljuju kao neka vrsta epifenomena ili „kontraindikacija” samih otogrifa). Svaki otogrif (osim epigona) prati legenda na kojoj se nalazi naziv rada, naziv objekta, materijal, godina nastanka i dimenzije. Legenda je važna zato što pomoću nje usecam vlastiti, infinitezimalni prostor između umetnosti i života, s obzirom da svoje radove izlažem isključivo na sebi... Više o otogrifizmu na https://www.youtube.com/watch?v=pHEOdKsrJRM

2. Pojedini otogrifi pripadaju vremenskoj dimenziji koju nazivam apokrifnom budućnošću. Ovaj termin koristim po analogiji sa apokrifnim spisima (npr. gnostičkim jevanđeljima i sl.) koje crkva ne priznaje kao kanonske. Tako apokrifna budućnost nije “oficijelna”, “kanonska” budućnost poput one koju na primer predviđaju razni naučni instituti za proučavanje budućnosti, koji svoj pretpostavke zasnivaju na određenim empirijskim i statističkim podacima. Umesto toga, ja najavljujem/proizvodim jednu “pomoćnu” varijantu budućnosti koja je zapravo “prekvalifikovana” sadašnjost. U pitanju je sadašnjost koja poseduje višak materijala da bi se svela na samu sebe, na puku aktuelnost, ali ne i dovoljno da bi dobacila do stvarne, “pravoverne” budućnosti (bar se nadam).

3. Samo jedan primer predstavlja statistički podatak iz 2019. godine: čak 78% ljudi u Srbiji smatra da osoba koja nije pravoslavne vere ne može biti srpske nacionalnosti. Nažalost, ta vera najčešće nije ništa više do klero-nacionalistička strategija za sakralizaciju kulturnog i političkog konzervativizma. No, možda nepromišljeno insistiranje na oveštalim pardon osveštanim diskursima u javnoj sferi ne govori toliko o stepenu indoktrinacije, koliko diskretni tragovi te ideologije na neočekivanim mestima – čak i u nepretencioznim, motivacionim člancima o pronalasku posla, naizgled bez ikakve političke i religijske pozadine: "U najvećoj meri smisao dolazi od nas, jer isti posao nekome može da bude ispunjavajući, a drugu osobu da frustrira. Posao koji danas doživljavamo kao nužnu obavezu može vremenom postati izvor rasta, ako promenimo ugao gledanja. Nije uvek realno, nekada nema mnogo mogućnosti izbora i tu treba biti objektivan. Ali ono što je do pojedinca jeste koliko svrhe će da „učita“ u svoj posao. Tako će recimo na pitanje „Šta radiš?“ tri građevinska radnika dati različite odgovore. Jedan će reći; „Evo, spajam cigle“; drugi: „Gradim zgradu“, a treći; „Podižem crkvu.“, online dostupno na: https://poslovi.infostud.com/blog/kako-da-pronades-smisao-u-poslu-cak-i-kada-nije-iz-snova/?utm_source=vesti-2026-02 27&utm_medium=email&utm_campaign=vesti-o-zaposljavanju U ovom članku se treća opcija crkva (pravoslavna, razume se) ne tretira kao puka religijska institucija već kao simbol smisla uopšte (sic!).