Bolet i Mari – kriptokvir norveške pionirke fotografije
15 – 19. decembra 2025.

---

Bolet Berg (Bolette Berg, 1872-1944) i Mari Heg (Marie Hoeg, 1866-1949) bile su ljubavnice i norveške fotografkinje. Bavile su se komercijalnom fotografijom, slikajući portrete i pejzaže u sopstvenom studiju a kasnije su posedovale i štampariju u kojoj su štampale publikacije iz oblasti umetnosti. Takođe, bile su deo prvog talasa borbe za rodnu ravnopravnost u Norveškoj, na prelasku iz XIX u XX vek (M. Heg je osnovala norveški ogranak Nacionalne asocijacije za žensko pravo glasa). Ali ono po čemu su najpoznatije jeste kolekcija od oko šezdesetak negativa pronađenih u njihovoj zaostavštini, osamdesetih godina XX veka. U pitanju su njihove „tajne”, privatne fotografije, nastale između 1895. i 1903. godine, na kojima su eksperimentisale sa reprezentacijom rodnih identiteta. Na njima se mogu videti autorke, njihovi rođaci i prijateljice u odeći oba pola.

U vreme u koje dobrostojeće, buržoaske žene nisu imale zanimanje već su, po T. Veblenu (Thorstein Veblen), bile tek simbol statusa svojih muževa, ove fotografkinje su razvijale samostalnu praksu, tretirajući samu odeću kao egzemplarni simbol ili simbol same simbolizacije (možda slično Karlajlovom (Thomas Carlyle) shvatanju koje je izložio u svom romanu Sartor Resartus iz 1834. godine). Očigledno svesne da odevni predmeti ne predstavljaju puki spoljašnji omotač već bazični ljudski habitus, B.Berg i M. Heg su razmenom odela između polova dovodile u pitanje rigidne modne, a time i rodne podele svoga doba.

Mari Heg sa brkovima, 1895-1903.

No, od tog vremena do danas, odeća kao takva je gotovo izašla iz mode: i dalje se plasiraju novi mikrotrendovi svake sezone (i tehnološki se usavršavaju materijali) ali te promene su toliko brze i proizvoljne zbog čega je moda prestala da funkcioniše kao semantički sistem i stoga više nije u stanju da predstavlja pouzdan pokazatelj društvene stratifikacije. Takođe, na Zapadu kome pripadamo, odeća više nije kao nekada (u vreme nastanka ovih fotografija) odraz klase, rase, etniciteta, religije, uzrasta, ekonomske pozicije…a često ni profesionalnog pripadništva. U najboljem slučaju, ona se tretira kao obeležje lične, psihološke, gotovo nekomunikabilne idiosinkrazije (gubitak komunikativnosti ili nestanak mode, uslovno rečeno, je doveo do većeg a ne manjeg vrednovanja odeće, što pokazuje pažnja koju naša kultura posvećuje individualnom stilizovanju, uvodeći i posebnu profesiju stilistkinje).

Međutim, jedna prinudna, patrijarhalna linija razgraničenja uporno opstaje. Naime, tokom XX veka takozvana ženska je postepeno apsorbovala takozvanu mušku odeću, zbog čega savremene žene sada mogu eksperimentisati sa svim estetskim kodovima, ne bivajući pritom u obavezi da „rodnoj policiji” u obliku javnog mnjenja bilo šta dokazuju. Obrnuto ne važi – cisrodni, heteroseksualni muškarci su i dalje dužni da se pokore rodnoj i polnoj estetskoj ortodoksiji; njihova očito krhka muškost zahteva potvrdu u strogoj i vizuelno siromašnoj estetici „muške” pojavnosti nekontaminiranoj „ponižavajućom” rodnom dvosmislenošću. A zahvaljujući podložnosti takvoj kulturalnoj inerciji ili pak svesnim negovanjem takve rasne pardon rodne čistote, mizogini svetonazori se prezerviraju u svom latentnom, implicitnom obliku, idući na ruku neokonzervativnim politikama današnjice.

Marl Heg, brat M. Heg obučen u žensku odeću, 1895-1903.

I upravo u naše vreme porasta uticaja globalne desnice i ponovnog insistiranja na rodnoj i polnoj istoznačnosti, ova izložba predstavlja inspiraciju i simptom nepomirljivosti za sve one koje se bore protiv (rodnih) stereotipa, predrasuda, antropološkog redukcionizma i političke represije svih autokratskih režima. Tako izložene fotografije prikazuju preoblačenje (crossdressing) koje ovde nije stvar obmane i skrivanja biološkog pola već deesencijalizacije roda. Prevazilaženje nametnutog i lako čitljivog rodnog identiteta se vrši u ime višestrukih identiteta-sopstvenih kreacija rodno međusobno zamenljivih ali prepoznatljivih, fleksibilnih amalgama imaginarnog i realnog. Istovremeno, valja primetiti da autorke i druge osobe na fotografijama ne iskoračuju u (para)teatarski domen već se zadržavaju u okrilju vlastite svakodnevice. Za razliku od recimo savremenog dreg prerušavanja, na ovim fotografijama nema spektakla: preoblačenje fotografisanih subjekata u odeću „suprotnog” pola pre deluje decentno i prikladno, u skladu sa buržoaskim dekorumom toga vremena. Samim tim njihova transgresija, transrodno odevanje, deluje neobično „obično” ili (pseudo)normativno. Kako savremeno društvo još uvek nije dostiglo takav stepen (estetske) ravnopravnosti, ove privatne fotografije rodnog retrofuturističkog štimunga nas podsećaju da savremene žene i muškarci tek treba da se pokažu doraslim izazovu iz prošlosti – učinivši ovu praksu javnom.

---

Autorka teksta i kustoskinja izložbe Dušica Popović

Dizajn izložbe Damjan Dobrila

Podrška: Ambasada Kraljevine Norveške, Evropska kuća i Muzej Preus