Retko sam se oglašavao u vezi sa studentskim protestima, uglavnom sam bio njihov hroničar, i dosta sam čitao šta je pisano, kritički pre svega, od hard kor desnice do trećesvetaške levice. Još ređe sam učestvovao, samo na prvom velikom skupu na Slaviji, a juče sam bio sprečen, sticajem okolnosti koje su uključivale ukidanje gradskog prevoza, lošeg psihofizičkog stanja i blokade Brankovog mosta. Podržavao sam samo određene aspekte, koje sam i kačio ovde, pre svega poziv na vaskoliko organizovanje po ugledu na plenume, kao i suvisle komentare Borisa Budena, Žaka Ransijera i Alena Badijua. Potonji je bio oprezan u oceni koliko i ja, tražio je više informacija i rekao ono što ja pričam u vezi sa gej pokretom poslednjih 25 godina, a to je povezivanje sa radništvom i seljaštvom, izlazak iz sitnoburžujske samozatvorene organizovanosti i pokušaj da se koliko-toliko misli o klasnim pitanjima. Kada sam prvi put video studentske zahteve, nisam imao sumnje: više pravne države, rada institucija, poboljšanje studentskog standarda, dakle zahtevi koji su u najboljem slučaju socijaldemokratski, ništa od radikalnijih zahteva promene kapitalističkih društvenih odnosa, što je potvrdio i niški Edikt – još klasično liberalnih zahteva sa dodatkom meritokratije. Neka vladaju stručnjaci, tj. mi, studenti, budući eksperti! (Odavde je izašlo i puno suprematijskog kulturnog rasizma spram "ćacija", bez stvarnog razumevanja socijalne geneze lumpen-proletarijata i to je ono što pokret treba da misli, tu pozicija "fašizma kruga dvojke" koji prezire "krezube" i "neobrazovane", da prepozna da su to takođe faktori koju radničku klasu i lumpene po parkovima drži u potlačenom položaju i od njih stvara jeftinu radnu snagu.)

Protest je od početka dominantno srednjeklasni u ideološkom smislu, jer je većina studenata iz tog sloja gde više diplome nisu dovoljne da bi se vodio ugodan život, već pripadnost stranci-državi, u kojoj su ključne karte uglavnom već podeljene i koja je postala stecište i nove, više klase čiji je simbol Beograd na vodi, dakle krupnije, „republičke“ buržoazije koja sve više ruinira srednju klasu, proletarizuje je itd. Otuda i pokret „Ne davimo Beograd“, kao pokušaj da se potonji suprotstave prvima, da kvadrati u starom centru ipak ne budu vrednosno potopljeni novim kvadratima na obalama reke. Bilo je pokušaja i na plenumima da se ovaj kurs radikalizuje u levo, ali to za sada nije uspelo: iako je tzv. međunarodna zajednica pokret ostavila na cedilu, a ćutanjem ostavila Predsedniku odrešene ruke (u granicama), i dalje ne postoji jasna svest da je korupcija efekat upravo kolonizacije Srbije stranim kapitalom, čijim političkim predstavnicima, od Vašingtona, preko Brisela i Kremlja, pa sve do Pekinga, nije u interesu da se bilo šta menja dok je kompradorska vlast stabilna i servilna. Setite se poslednjeg slučaja kupovine Generalštaba i posete Trampa Mlađeg, na primer.

Međutim, studentski pokret je uspeo da animira i druge političke subjekte. U šetnjama su prisutni i radnici i seljaci, i indeks i traktor, obustavlja se rad, stupa se u štrajk itd. Naravno, svakom od ovih navoda može se kritički pristupiti – na primer, šta znači obustava rada na univerzitetu, nisu li studenti obustavili rad blokadama, zašto fakulteti ne stupaju u „pravi“ štrajk itd. Od akademske zajednice čuvanje privilegija koje poseduje je očekivano, ali je simbolički podržan pokret, nisu se prihvatile nepristojne ponude Predsednika itd. Dakle, ipak je univerzitet iskoračio iz stanja u kome je 13 godina, a njegova sramota jer je čekao da se studenti pobune, a do tada je ćutao, ostaje. Itd. Važna je i dominantna ideologija protesta – ako je ona „srednjeklasna“, to što deo radničke klase i seljaka daje podršku ne menja na njoj ništa, taj deo radi suprotno svojim interesima. Međutim, proces je složen, studenti na terenu uče nešto od ovih, pozivaju na direktnu demokratiju, razgrađuju poverenje u parlamentarni život podređen interesima kapitala… Dug je i neizvestan proces koji omogućava izlazak iz dominantne ideologije mladih ljudi koji socijalizam nisu iskusili i čija je politička svet i klasno ograničena i diktirana globalno dominantnim kapitalo-liberalizmom. Ono što hoću da kažem jeste da su se pojavili i novi oblici solidarnosti između raznovrsnih ugroženih grupa, briga i nega, da smo videli kako uvažavanje muslimanskih vernika može da prevaziđe islamofobiju, pokušaje da se animiraju sindikati koji su uglavnom pod kontrolom vlasti i na kraju poziv da se briga o političkoj zajednici vrati na nivo ljudi u lokalu, zborova, plenuma. Koliko će to biti uspešno, videćemo.

Možda je važnije da je strah savladan i ponuđena je NADA kao motivacijski faktor, strah u kome se dugo živelo (setimo se raznovrsnih slučajeva nehumanih uslova rada, pelena, zlostavljanja i svega onoga što je trpljeno iz straha), gde je većini aktuelni režim delovao kao nešto nepromenjivo, a zapravo se pokazalo koliko je to jedan tigar od papira. Razloga su tome, opšte uzev, dva. Prvo, Predsednik se okružio gomilom nesposobnjakovića, u strahu da se njemu ne desi ono što je on sam radio kada je preveslao, kao bivši mali od palube SRS, i Šešelja i Nikolića. Zato nije dozvolio da u javnosti bude skoro ni jedna ličnost od harizme koja bi ga mogla ugroziti, a na premijersko mesto je postavio Anu Brnabić, ne samo zarad pink-washinga, nego i zato što je znao da neće biti omiljena u narodu i da mu ne predstavlja nikakvu konkurenciju. Rezultat tog procesa bile su neuspele podvale studentskom pokretu, koje su eskalirale u poslednjih nedelju dana, a koje je pokret uspešno raskrinkavao, od studenata koji žele da uče do razbijanja oka policajcu. Drugo, sama struktura plenuma, kao i njihovo mrežno povezivanje, omogućila je da se dobro iskoristi pamet i hrabrost pojedinki i pojedinaca, a da se ne formiraju lideri koje je moguće potkupiti, smaknuti itd.

Juče, na protestu, upotrebljen je "zvučni top" ili šta već jeste, protiv mirnih demonstracija. Ne znam kog tipa, ne znam detalje, ali mislim nije teško zaključiti ko ga je upotrebio. Smatram da je ovo teroristički akt vlasti prtiv sopstvenog naroda i da je neophodno dodati novi zahtev, da se dakle ustanovi ko je upotrebio zabranjeno oružje i da se adekvatno procesuira ceo slučaj. Studentski zahtevi su do sada implicitno bili upereni protiv vlasti, nakon ovoga vreme je da budu eksplicitniji kao adekvatan odgovor na ovaj događaj, te da se fokus sa pada nadstrešnice proširi. Takođe, tajming pucnja je bio tokom tišine: pretpostavljam da je tada najbolji trenutak da se zvučni udar realizuje, ljudi su tada i najranjiviji. Simbolički, vlast je pokazala da joj „ništa nije sveto“, da odavanje pošte mrtvima nije razlog da se uzdrži od akcije. Lično, ne prihvatam taj moralni ideologem, nije deo moje etike, ali taj čin jeste važan za održavanje društvene zajednice kao opšte mesto poštovanja ljudskog života, koji je dobro iskorišćen kao oružje studentskog pokreta – zato je pucanj vazdušnog topa bio odgovor režima: vi imate moral, mi imamo silu. A pokret je odabrao da se toj sili suprotstavi upravo moralom, stupajući u dugotrajnu borbu koju mnogi nazivaju „gandijevskom“ zbog stalnih mirnih demonstracija koje, da bi imale učinak, moraju da budu dugotrajne i mnogobrojne: instrument promene ovde nije prevrat, već postepeno nagomilavanje nenasilnog, višeslojnog otpora koji moralno delegitimizuje drugu stranu i u njoj stvara pukotine i podele, dok širi sopstvenu mrežu, suprotstavljajući se, uglavnom nesvesno, borbom protiv Predsednika kao kolonijalnog namesnika globalnog kapitala, skoro pa „čitavom svetu“. Međutim, da li će doći do temeljnih promena, a ime tih promena je socijalizam, ja uopšte nisam optimista po tom pitanju, ali hoću da nađem smisao i u procesu koji ima tih elemenata, ka i da visinom svojih očekivanja ne potrem neophodnost da se zaista kazne počinioci zločina i da se nekim zahtevima, smanjenjem školarine, možda studije približe radnicima i seljacima, iz čijih porodica danas studira tek 2%.

Mnogi se pitaju zašto je Predsednik upotrebio "zvučni top". Veruju, to je kontraproduktivno za njega, što raditi to mirnim demonstrantima? Neki su izneli i tezu da je reč o "svemirskom oružju" koji je neki drugi koristio da izazove nasilan odgovor i bunt ne bi li Predsednika srušio. Ne, nije upotrebljena nikakva zvučna Zvezda smrti iz "Zvezdanih ratova", upotrebljen je deo iz policijskog arsenala koji sadrži i ono pokazano u medijima. Zašto? Odgovor je jednostavan: bila je to demonstracija sile, da svi jasno mogu da osete na svojoj koži šta će biti ako do pobune dođe, e da bi se obeshrabrio svaki pokušaj nasilnog svrgavanja. Predsednik hoće da se sve vrati u okvire parlamentarne igre gde suvereno vlada nad skoro pa sasvim beskorisnom opozicijom, medijima, srcima ljudi (dobar je govornik-ulizica).

Stoga, pred protestom je, pod pretpostavkom nekorišćenja nasilja -- a ja mislim da je to ispravan put ako nećemo da menjamo VLAST nego SISTEM -- dugo putovanje nalik gandijevskom moralnom i organizacionom poražavanju, pre svega kroz NESARADNJU. Opšta višednevna obustava rada je odličan metod u tom smislu, ali ga nije lako postići, gde se većinski radi i protestvuje u isto vreme. Ono što je kao preduslov tome jeste da plenumi široko zažive van fakulteta tj. da se aktuelna kriza parlamentarne idiokratije zameni direktnom demokratijom. To je još jedan od razloga zašto protest neće dobiti podršku ni EU, ni SAD, ni ostalih velikih kapitalističkih struktura (i zašto je Predsednik ima), jer ruši višepartijski klijentelizam kao jednu od baza održavanja kapitalizma.

Cilj protesta mora biti ono što i narod danas širok oseća kao potrebu da se promeni SISTEM, a studentkinje i studenti koji većinski nisu nikada iskusili SOCIJALIZAM biće prinuđeni da ga u nekom obliku i/ili delu rekreiraju (što već delimično rade kroz komunitarno organizovanje i suživot u javnim prostorima), ili da propadnu u svojim nastojanjima, čak i ako do smene vlasti dođe. Skoro ceo svet je protiv vas/nas, u tome je strahota i težina ovog protesta. Skoro ceo svet je protiv vas/nas, u tome i je i njegova veličanstvena mogućnost i vrednost da se u njega uloži ceo život u narednim mesecima i godinama.

Kapitalistička Zvezda smrti mora pasti ili će biti groblje svih nas.

Obavljen na sajtu Berlinergazette.de, 31. 3. 2025.