U današnjem navodno postistinitom i postistorijskom dobu, prošlost se ređe tretira kao arhiv kolektivnog pamćenja (zasnovan na činjenicama) a više kao kompromisno rešenje za manjak imagi-nacije za samoodređenje. Tako se savremenice takmiče u vođenju jalovih kulturnih ratova povodom toga kojoj verziji prošlosti treba pripisati moć i legitimitet – da ograničava našu budućnost (u lokalnoj varijanti vulgarizovano u večitom sukobu između četnika i partizana, sa svim političkim, ideološkim, verskim, kulturnim i drugim prt-ljagom koji ta podela podrazumeva). Jer ono što je zajedničko svim stranama jeste puko presađivanje (izgleda nikada dovoljno) razgaženih istorijskih narativa u savremeni kulturno-politički milje, bez mnogo obzira prema zahtevima savremenosti. Štaviše, naša savremenost se u tim nostalgičarskim optikama svih političko-ideoloških provenijencija redovno vidi kao “nedorasla’’ svojim uzorima (čitaj: opire se saterivanju u unapred predviđene okvire). No, svaki iskorak ili korak dalje od već poznatog podrazumeva prevrednovanje postojećeg nasleđa.

Iz tog razloga, u duhu Centra za kvir studije, kreirala sam još jednu zastavu koja predstavlja jugoslovensku trobojku sa petokrakom u duginim bojama. Ova zastava očigledno nije zastava SFRJ već referenca na one svestranije aspekte zajedničke istorije regiona. Stoga ovde nije reč o restauraciji nasleđa (u svrhe dnevno-političke idolatrije i identitetskih prečica) već o njegovom unapređenju, uslovno rečeno: ako smo nekada imale zastavu svih naših naroda i narodnosti, danas sam taj duh internacionalizma (ne nužno i nekadašnju državu) možemo da aktuelizujemo pomoću svih naših rodova i polnosti. Otud ni petokraka nije crvena s obzirom da ovde nije reč o ideološkoj (komunističkoj) doktrinarnosti već o prepoznavanju i negovanju političkog kontinuiteta ravnopravnosti, uz jasan otklon od bilo kakve homogenizacije. Drugim rečima, ova zastava je most između jučerašnjeg i današnjeg shvatanja kosmopolitizma te mamac za sutrašnjicu…