Želela bih najpre sve da Vas pozdravim i da zahvalim organizatorima i učesnicima ovog kursa na inicijativi i volji da govorimo o temama kao što su stigmatizacija, marginalizacija i ludilo. Ja ću danas na, nadam se, estetski prihvatljiv način izložiti sopstevnu priču o "ludilu" i dati teorijski komentar zasnovan na najboljoj literaturi do koje sam došla. U skladu sa sopstvenim umetničkim temperamentom i sklonošću, ja sam svoje ludilo doživela kao izazov koji budi i postiče kreativnu reakciju. Tako sam doživela i psihijatrijski sistem usled njegovog neosporno opresivnog i dogmatskog karaktera. Psihijatrijski sistem je za mene lično istovremeno tamnica i stimulacija.

---

Moja priča počeće i završiće se genijalnom Virdžinijom Vulf koju smatram svojom duhovnom i pesničkom majkom. Sam izraz "duhovna majka" zagolicao bi uši tvrdokornih psihijatara koji bi verovatno pomislili da sam sumanuta. Međutim, ja se nadam da su danas u publici samo ljudi širokih shvatanja koji se ne plaše radikalnih stavova, patosa i ekstatičnosti. Virdžinija Vulf je moja duhovna majka uz koju sam preživela posam godina Golgote i četiri hospitalizacije kao korisnik psihijatrijskih usluga u Srbiji.

Pre nego što Vas povedem u scenu kada ležim u bolnici Laza Lazarević i molim tetku da mi donese Bibliju, Šekspira i knjigu Gospođa Dalovej Virdžinije Vulf reći ću Vam nešto malo biografskih podataka o mom životu pre trenutka kada sam ozbiljno posumnjala da sa mnom nešto nije u redu. Pre moje zlosrećne tridesete godine.

Rođena sam u Beogradu 1982. godine u porodici predratnog komuniste, mog voljenog dede, Vojina Nikolića. Devedesetih godina moj deda i cela moja porodica učlanila se u Reformsku stranku Ante Markovića da bi spasili Jugoslaviju. Jugoslavija je srušena u krvoproliću, a sa raspadom zemlje, moralnim sunovratom i siromaštvom raspala se i moja porodica. Moja majka Nadežda bila je najnesrećnija osoba koju sam u životu upoznala. Moj otac Dušan ju je ostavio kad sam ja bila beba i ona se nikad nije oporavila živeći u patologiji i samodestrukciji. Iza vela formalnih obzira i elementarne brige kao dete sam bila žrtva psihičke torture i kod kuće i u školi.. Moj deda i moja tetka Vjera ubrzo su preminuli od kancera. Tetkina ćerka je pokušala samoubistvo. Kada je prvi talas nesreće prošao i moja majka je dobila kancer i prognozu da će živeti još tri meseca. Tada sam osim psihičkog doživela i fizičko zlostavljanje koje je uključivalo teške telesne povrede i trajnu traumu kada je moja majka ubila moje kućne ljubimce. Moja majka je poživela još 15 godina ali naš život je bio jako mučan jer nismo mogle ni da se volimo ni da se ne volimo.Sa ocem koji je alkoholičar i živi u Americi nikad nisam uspostavila smislen odnos. Pre nego što sam se razbolela već sam, posle završenih studija filozofije koje sam završila sa prosečnom ocenom 9,4, bila ušla u religioznu fazu života, odustala od ateizma i spas tražila u judaističkoj molitvi. Učila sam hebrejski i bila sam primljena na Gijur, proces konverzije u beogradskoj sinagogi. U to vreme molila sam se po više sati iščekujući mistična iskustva i prosvetljenje. Eskapistički sam manipulisala svojim mozgom do stanja transa. Ispostavilo se da je kombinacija traume i fanatičke molitve tokom koje su mi gorele ruke i tokom koje sam viđala boje i andjele više put u propast nego način da se spasim. Ovde bih citirala Tomaša Sasa koji kaže "Kad Vi pričate sa Bogom to se zove molitva, a kad Bog priča s Vama to se zove šizofrenija".

Glavni simptom od koga sam počela da bolujem bili su košmarni snovi. U tridesetoj godini posle padanja na pod i grčenja svih udova završavam na prijemnom odeljenju bolnice Laze Lazarević. Budim se posle injekcije haldola i vidim lice lepe doktorke koja se smeši i kaže "Ah psihoza!". Bivam prebačena na gornji sprat bolnice. Plašim se sestara koje su namrgođene i izgledaju mi kao buldozi. Doktori sa mnom malo pričaju. Prvi put u životu spavam u pidžami od ishabanog tvrdog pamuka na kojoj je flomasterom nešto napisano. U sobi nas je desetak. Odlazimo u prljavi toalet sa čučavcima i bez ogledala. Neki pacijenti su agresivni i bivaju vezani. Sestre viču. Katatonični pacijenti se tresu. Nekim ženama spadaju pidžame do pubičnih dlaka i polugole skupljaju pikavce sa poda. Dolazi mi tetka Ljilja u posetu. Mama mi je još živa i šalje mi pisanu poruku sa rečima "Ti si moja hrabrica, izdržaćeš". Plačem i ridam sedeći u pušaonici sa tetkom. Prilazi mi medicinska sestra koja mi kaže "Bojana, ako nastaviš da plačeš zabranićemo ti posete". Tada uvlačim prvi dim cigarete do pluća i u tridesetoj postajem zavisnik od nikotina, a ta zavisnost i dalje traje.

Košmari mi uništavaju mentalni prostor, u glavi su mi čak i dok sam budna, a osim košmara čujem i glas nedifinisane osobe koja mi kaže "Devojčice, gde si ti krenula?". Glas dolazi negde iz mene, a ne od spolja ali niko od doktora se ne bavi mojim slučajem niti tačnim opisom kliničke slike. Izgledam kao leš i potvrdno odgovaram na pitanje u upitniku "Da li nešto čujete?". Provodim mesec dana u bolnici hodajući gore dole sa Šekspirom u ruci. Recitujem na glas poeziju jer ne mogu da verujem u ono što vidim oko sebe niti mogu da verujem da sam ja Bojana, pametna i pristojna osoba, završila iza rešetaka. Posle mesec dana otupštaju me sa dijagnozom šizofrenije i preporučuju invalidsku penziju. Košmari ne prestaju, i nažalost neće prestati još šest godina. Niko nema nadu da ću se oporaviti i svi mi kažu "Treba da budeš zahvalna na penziji". Jedino za šta mogu da živim su poezija i majka Virdžinija, genijalna spisateljica koja je u knjizi Gospođa Dalovej dala ekstatičan orfičarski narativ u kojem je objasnila da želja da "ne budemo ovde" ili "imamo svoj svet"; ne može biti nešto što običan čovek može da razume i predstavlja povod da nas, ukoliko smo slabi, psihijatrijski sistem sistematski proglasi ludima. Poluluda, ekstatična i ophrvana košmarima, sa izlizanim primerkom knjige Gospođa Dalovej pored kreveta tada krećem na put još većeg propadanja, borbe za identitet i delimičnog izlečenja. U nastavku ću Vam reći kako sam se lečila da bih postavila pitanje: da li čoveka leči njegova sopstvena vitalnost ili psihijatrijski sistem? Kao i pitanje: "Da li psihijatrijski sistem kakav je danas odmaže više nego što pomaže?", "Da li mi u psihijatrijskom sistemu možemo da izgubimo vitalnost?".

Kada sam dobila penziju još uvek sam, uprkos slabim postignućima na testovima kognitivnih sposobnosti, imala nadu da ću upisati drugi fakultet. Znala sam da moj um nikad neće biti savršen, ali u meni je i dalje postojala želja da učestvujem u životu i saznajem, ma koliko slabi moji dometi bili. Doktorka me je pitala šta nameravam da radim kad odem u penziju. Na moju izjavu da želim da sudiram jer mi je to zakonom dozvoljeno ona je sablažnjeno odgovorila da je moje pravo da studiram isto što i njeno pravo da se dere na sred Slavije, naime potpuno besmisleno. U početku sam to razumela kao povredu dostojanstva i paternalizam. Napisala sam prigovor na njeno ponašanje i otišla na još jedan razgovor. U tom razgovoru sam shvatila da doktorka obrazovanje poima kao nešto čija je jedina svrha plasman na tržištu rada. Po njenom mišljenju neko ko je ispao iz te igre ne bi trebalo ni da se približi akademskom životu. Ona je u stvari promovisala svoj liberalno kapitalistički stav da osim penzije društvo ni na koji način ne treba da mi pomogne. Naravno, znala sam da sam ja u pravu i da se doktorka iživljava jer na Filozofskom fakultetu postoji udruženje studenata sa hendikepom gde su uključen i mentalni invaliditet. Takođe su inkluzivno i celoživotno obrazovanje trend u razvijenijim društvima.

Dok sam bila u kontaktu sa ovom doktorkom osećala sam se kao pacov. Na odlasku je mom ujaku rekla da sam ja jako seksi a meni je poručila da sam lepa vitrina u koju treba da ulaze samo lepi sadržaji. Atak na moju ličnost i ubeđenost doktora da se nikad neću oporaviti bili su stravični. Bila sam potpuno deseksualizovana i čak je i moja seksualnost bila upregnuta u svrhu preživljavanja. Odlučila sam da se lečim kod mladog lepog doktora koji je bio inspirisan da mi posveti pažnju. I mladi doktor je ponovio reči svoje šefice "Vaša bolest je doživotna", "Moguća je samo stabilna remisija, ali ne i izlečenje". Doživela sam mnogo uvreda i nepravdi u okviru samog psihijatrijskog sistema. Većina njih su toliko tipične da možete pretpostaviti o čemu se radi. Doktori smatraju da je pacijent dobro samo kada se oseća nemoćno i kad je rezigniran. Pacijentu se ne daje nada u radikalni oporavak. To može biti izraz ličnosti pojedinačnih doktora ali stav je toliko tipičan da ipak moramo pretpostaviti da je reč o posledici biološke i farmakološke orijentacije današnje psihijatrije. Taj stav, uprkos nominalnoj borbi protiv stigmatizacije, podstiče autostigmatizaciju. Osim intelektualne pogreške dešava se i, s njom skopčana, moralna pogreška da se pacijenti tretiraju kao bića bez individualnosti i slobodne volje: njihova slobodna volja se svodi na hir. Kršenja medicinske etike su više nego česta, asimetrija u odnosu pacijent doktor je bolna, a sve to ostaje netransparentno i skriveno iza zatvorenih vrata.

Metodološki, jednom bolesna osoba posmatra se kao zauvek bolesna i često se preispituje svaki segment ličnost koja je potpuno dovedena u pitanje. Tome služi čitav arsenal psihijatrijskih termina koji su vrednosni iako deluju kao deskriptivni.

1. Ako sam pomislila da me neko uvredio trebalo bi da preispitam svoj "doživljaj";
2. Ako sam imala duhovno iskustvo to je verovatno sumanuta ideja;
3. Ako puno pričam moj verbalni iskaz je preopširan;
4. Ako imam neku ambiciju to je verovatno precenjena ideja;
5. Ako želim da se moje dostojanstvo čuva i želim da budem ravnopravna to je verovatno "kompleks grandioznosti";
6. Ako se bunim protiv nekog stava ili procene to je verovatno "nizak nivo tolerancije na frustraciju".

Ja sam lično zagovornik teze da lekovi mogu biti korisni i da su nekad neophodni. Ja danas pijem minimalnu dozu antipsihotika najnovije generacije. Jedini lek koji me ne oštećuje i zahvalna sam onome ko ga je patentirao. Međutim, ako konstatujemo da je medicina intervencija, a ne nauka i ako tome dodamo da hemijsko regulisanje simptoma ništa ne dokazuje o biološkoj osnovi psihotičnih poremećaja, možemo zaključiti da je skraćivajne terapije i insistiranje na lekovima po svaku cenu i za svaki simptom u stvari samo opravdanje za to što društvo neće da posvećuje pažnju i vreme ljudima koji traže pomoć. Psihoterapija psihoza danas je retka ili nepostojeća u državnim institucijama. Put mog oslobođenja počeo je kada sam počela da se interesujem za teoriju i da sama čitam knjige i tekstove. Tada sam shvatila da nemam ni bipolarni poremećaj ni šizofreniju već da, precizno rečeno, bolujem od fenomenološke varijante sindroma mentalnog automatizma koji su otkrili Kandinski i Klerambo i o kome je pisao filozof Lakan. Uzimanje stvari u svoje ruke bilo mi je omogućeno čitanjem izvanredne knjige profesora Aleksandra Damjanovića čiji bih sadržaj volela da Vam predstavim jer može biti relevantan i za druge teme koje ćemo tokom ovog kursa dotaći, a posebno za pitanje da li je moguće humanizovati biološku psihijatriju i za razrešenje dileme da li medicinski model ipak treba prihvatiti?

Filozofija psihijatrije je relativno mlada oblast, i u svetu, i kod nas. Kada sam sam se susrela s knjigom O duši i telu profesora Medicinskog fakulteta, egzistencijallnog filozofa, antropologa, pesnika i pisca, dr. Aleksandra Damjanovića najpre sam osetila bojazan da bi knjiga s ovim naslovom od gotovo 400 stranica mogla biti odveć metafizična ili pak udaljena od specifično egzistencijalnih pitanja koja bi se čitaocu mogla nametnuti. Naprotiv, ubrzo sam, na moje veliko oduševljenje, doživela ovu knjigu kao vrlo suptilno napisanu i razumela da kroz nju pored naučnika i filozofa neokantijanske orijentacije "progovara" lekar i humanista koji ima kliničko iskustvo i opravdano izražava svoju zadivljenost cerebralnošću, bilo u smislu normalnosti funkcionisanja bilo kada je reč o psihopatološkim fenomenima. Damjanović kao filozof sledi ideju da je filozofija uskladjivanje apstrakcija, ali da može ponuditi i konkretno iskustvo i hegelijanski rečeno, zauzima mesto u sredini gradeću neku vrstu sistema. Naučna ekspetrtiza i znanje o ljudskom mozgu omogućavaju mu da kroz istraživanje i sistematizaciju najnovijih dostignuća neurofiziologije i neuronauke da originalan odgovor na dilemu o odnosu duše i tela ili makar da nacrt jedno moguće razrešenje. Njegova razmatranja upućuju na značaj prefrontalnog režnja koji bi se, pre nego Dekartova materijalističko-mistične epifiza, ali analogno njoj, mogao smatrati lokusom specifično ljudske svesti. Kako legitimno prevazići dualizam i rascepljenost i kako humanizovati biološku psihijatrijju, samo su neka od pitanja kojima će Damjanović baviti. Metafora Tvorca kao klavijaturiste i moždanog kao klavijature ili pak mogućnost da klavijatura sadrži svog klavijaturistu, zapitanost, teorija o homunkulusu, snažne slike i suptilne analogije, gotovo pesnički i ničeanski polet kao i duboko uvažavanje religijskog iskustva čine ovu studiju primamljivom i za one čitaoce koji možda do sada nisu imali interesovanje za neurofiziologiju i psihijatriju.

Autor u prvom i odveć istorijsko-filozofskom delu knjige posvećuje veliku pažnju vitalističkim koncepcijama kao važnoj ali prevazidjenoj orijentaciji u filozofiji biologije, možda značajnoj još samo u okviru filozofije i tradicije psihoanalize. Vitalizam je značajan i kao suprotnost mehanicizmu. Ipak, on je po Damjanoviću prevaziđen. Vitalizam je trebalo da kaže "koji su to impulsi, bilo spiritualističkog ili materijalnog karaktera koji pokreću život jednog nadmolekularnog biološkog sistema". Vitalna sila tradicionalno je koncipirana kao osnova za promenu oblika i kretanja, remećenje hemijske stabilnosti i održavanje elementa iz kojih je sastavljen organizam u relativnoj harmoniji. Ona bi, tradicionalno shvaćeno, bila preduslov da biće živi i suprotstavlja se hemijskim silama. Jedan od najznačajnijih vitalista koga će Damjanović pominjati i u poglavlju o psihoanalizi bio je Lamark. Lamark u knjizi Zoološka filozofija pored striktnog biologizma zasnovanog na analogiji među vrstama proglašava transformacionizam za jednosmeran proces. U transformacijama postoje samo "uspesi" a ne "neuspesi"; i priroda "treba da zna šta joj je činiti";. Za Damjanovića je , pak, vitalizam neprihvatljiv i on smatra da je pobijen Švanovim otkrićem ćelije gde ćelija postaje jedinica živog, "univerzum u malom", pa vitalistički uzrok ishrane i rasta nije više moguće locirati u celom organizmu. Na pitanja na koja je vitalizam trebalo da odgovori potrebno je dati nešto drugačiji odgovor.Kao filozofska, ova knjiga spada najpre u oblast filozofije nauke, a filozofija svake naučne discipline ponaosob predstavlja vrhunac ljudskog saznanja i najviši domet naučne apstrakcije.. Damjanović smatra da njome ne bi trebalo da se bave ljudi koji nisu naučnici, ali ostavlja mogućnost da ingeniozne zamisli mogu čak fundirati nove pravce istraživanja citirajući Vilijema Džejmsa, velikog filozofa i neurofiziologa koji je rekao "Prvo predavanje iz psihologije kojem sam prisustvovao bilo je ono koje sam sam održao". Džejms jeste jedna od velikih figura sa kojima je, u ovoj knjizi, Damjanović u dijalogu.

Njegov odnos prema Džejmsu može nam mnogo reći o epistemološkim pretpostavkama na kojima se fundira Damjanovićev naučno filozofski poduhvat. Naime, Džejms je tvrdio da mozak ne mora da bude organska osnova za mentalna zbivanja već da je on samo posrednik koji transmituje psihičke realnosti u funkcije koje organizam upotrebljava u svojim odnosima prema okolini. Nasuprot njemu Damjanović, sledeći Šošara, smatra da treba izbeći "ekstremna kretanja". On tvrdi da ni duh ni materiju (ta dva apstraktna pojma) ne treba reifikovati u krajnjem dualizmu bilo materijalističkom (materija i njen duhovni produkt) bilo idealističkom (mašina i njen upravljač) već da čoveka treba shvatiti kao psihosomatsko jedinstvo, a ljudski mozak kao specifično ljudski. Ovo je u skladu sa Damjanovićevim opštim zapažanjem da "u trenutku kada moderna filozofija odbija metafiziku, biolog postaje branitelj pojma ljudske prirode, homo sapiensa". Damjanović razume sklonost ljudi ka mističnom dualizmu i konkretizaciji apstrakcija, ali uprkos dubinskom razumevanju, sam ne zastupa ovakav stav. Autor ističe primarni značaj i relavantnost neurofiziologije, pa tako i medikamentoznog pristupa koji je svakim danom sve sofisticiraniji.

Kada je reč o pitanjima "duha i tela", Damjanović opravdava značaj neurofiziologije kao mlade nauke sa usponima i ograničenjima i optimistično tvrdi da će neurofiziologija jednog dana imati pravo da kaže, šta je to "duh po sebi" ili, Damjanovićevim rečnikom rečeno "da dokuči strukturalno-funkcionalni odnos izmedju svesti i tela". Činjenica da se o ovom strukturalno-funkcionalnom odnosu može govoriti ukazuje na izvestan finalitet, transmaterijalnost i konačno transcendenciju koja predstavlja i obeležje Damjanovićevog ličnog filozofskog stanovišta. Kao neokantovac Damjanović veruje u nesvodivost normativnog, ova teza ogleda se i u načinu na koji on čitaocima predstavlja i interpretira najnovija otkrića neurofiziologije. Neosporno je da se iz ove knjige mogu saznati i brojne činjenice iz istorije nauke. Neke od njih i mi moramo spomenuti. Upravo neurofiziologiji možemo zahvaliti za otkriće neurona, pojedinačnih ćelija posredstvom kojih se odvija nervna delatnost kao i za otkriće svojstva sinapse "spone neurona do neurona", funkcionalno-anatomskih cerebralnih sistemima, kao i hormonalnih i neurotransmiterskih promena u celom organizmu. Damjanović navodi najvažnije istraživače u tradiciji kojoj i sam pripada. Pjer Flurans, koji se smatra rodonačelnkom ove discipline, sledi svog prethodnika Gala koji je po Damjanovicu značajan jer je "moralno sveo na intelektualno" i "moralna svojstva vratio u mozak". Sledeći Vilijama Džejmsa koji je isticao lično obeležje svesti, Damjanović dalje izlaže svoju normativnu koncepciju da je "mozak organ ljudske ličnosti, slobode, pravilne i zdrave volje". Da bi volja nasuprot slabom i nepromišljenom aktivizmu bila "prava volja" ona mora podrazumevati vladanje cerebralno-motornom dinamikom pomoću strukture čovekovog Ja. Subjekat jeste prisutan u mozgu, to jest ima svoj imanentni aspekt, cerebralni mehanizam JA. U ovom kontekstu najznačajnije je pravilno funkcionisanje frontalnog režnja, regije mozga čije nam eksplicitne karakteristike otkrivaju patologija, eksperimenti na infrahumanim modelima ili lobotomija. Ova regija odgovorna je za sintezu razuma i osećajnosti. Damjnović zaključuje da čovekovo bitisanje uslovljeno cerebralnošću pruža nešto drugačije odgovore nego što nam nudi metafizika. Damjanović posebnu pažnju posvećuje prefrontalnom korteksu jedinom mestu gde se prepliću intelekt i osećanja. To je, sa filozofskog aspekta sinonim za ljudski nemir, čudjenje, potragu za novim. On je bitna karakteristika čoveka, izvor njegove odgovornosti i slobode, kao i moralne svesti. Damjanović u ovom kontekstu govori i o metakogniciji, gde u tradiciji Vilijema Džejmsa naglašava da samosvest predstavlja refleksivnu, introspektivnu sposobnost ili znanje o znanju.

Damjanović veliku pažnju posvećuje i Klodu Bernaru ("možda najvećem fiziologu svih vremena") koji je uveo pojam homeostaze to jest stalnosti unutrašnje sredine. Naime, ponašanje organizmičke celine odražava stanje internih sistema i usmereno je na održavanje unutrašnje ravnoteže. Takođe se može, zahvaljujući Delagou, govoriti o "psihostazi" koja može biti narušena različitim faktorima stresne prirode. Nemogućnost da se elekroencefalografom (metodom koju je utemeljio Hans Berger) "dešifruju" određene relacije između cerebralne strukture i funkcije, nije, po Damjanoviću, dokaz "nemoći" biologistički nastrojenih naučnika. Neurofiziologija, kao savremena biofizika, po Damjanoviću legitimno osporava ideju vitalne sile s ezoterijskim kvalitetima i uspostavlja ideju "akcionog potencijala" signal koji se prostire nervom a potom i mišićem predstavlja "talas negativiteta" koji je moguće kvantifikovati, a otkriveno je da nervne ćelije moraju sadržavati i izvesnu supstancu koja može da aktivira mišiće: neurotransmitere. Umesto na "mističnu pneumu" današnja istraživanja usmerena su na značajne uloge jona natrijuma, kalijuma, kalcijuma i transmitera acetilholina, dopamina i noradrenalina u neuronskoj aktivnosti. Neurofiziologija budućnosti po Damjanoviću principijelno može da odgovori na pitanje šta je duh po sebi jer ukazujući na kompleksnost ljudskog mozga istče njegov sintetički karakter.

Naime, Damjanović tvrdi i da je "Geštalt psihologija u pravu kad tvrdi da suština cerebralnih (ili duhovnih) operacija nije u analitičkom aspektu funkcionalnih osobina mozga, skretanju nadražaja zbog inhibicije ili ekscitacije centralnog nervnog sistema, čime se omogućava luk uslovljenih refleksa, već u sintetičkom aspektu". U prilog ovoj tvrdnji Damjanović argumentiše da danas postoji mogućnost određenih funkcionalnih parametara cerebralnog funkcionisanja u domenu kognicije, a posebno svesti, koja predstavlja paradigmu sinteze duhovnog u transmaterijalni entitet. Ovu višeslojnu studiju gotovo je nemoguće sažeto prikazati, a da se pritom ne ošteti neki od aspekata, polemički, dijalektički ili pak enciklopedijski, pa bih posvetila najpre posebnu pažnju sledećem pitanju: ako prihvatimo tezu o biološkim osnovama svesti šta savrmena biološka psihijatrija može reći o duhu i telu kada se razmotre smisao i perspektiva psihijatrijskog lečenja i istraživanja. Damjanovićeva knjiga razradjuje više kompleksnih niti i samo implicitno odgovara na ovo pitanje, ali s obzirom na to da odgovor na njega može zainteresovati mnoge korisnike psihijatrijskih usluga, može biti značajno da se najpre govori o tom aspektu problema i Damjanovićevom zaključku. Možda nije dovoljno prepustiti psihijatriju medicini i reći da je ona jednostavno njen deo? Možda savremena medicinska dostignuća daju alibi da se pretenciozno govori o saznanju dubina koje ipak, filozofski, ostaju nesaznatljive? Damjanović je otvoren i za ovu mogućnost. Izbegavajući dogmatizam i pozitivizam, kao i svaku jednostranost,

Damjanović kroz celu ovu studiju implicitno odgovara na filozofsko pitanje o smislu "medicinskog modela" to jest koncepcije da je psihijatrija jednoznačno rečeno oblast medicine. Za svaku je pohvalu Damjanovićeva epistemička obazbirvost, moralni obzir i humanistički odjek njegovog pristupa. Ovaj tekst opčinjava čitaoca kao duboko ličan, stilski artikulisan i narativno koherentan. On je dijalektičan, raskošan, i obiluje pažljivo izabranim citatima najrelevatnijih istraživača iz oblasti psihijatrije, velikih nobelovaca, kao i filozofa i pesnika. Damjanović očigledno neće zastupati takozvanu "jaku tezu"; u interpretaciji medicinskog modela, tezu po kojoj bi psihijatrijsko oboljenje trebalo definisati terminima morbidne anatomije. Važno je napomenuti kontekstualni značaj ove činjenice jer i u savremenoj u interpretacijii klasifikacije psihijatrijskih poremećaja, koja se vezuje za polemiku oko zvaničnog DSM priručnika, postoji tendencija da na nivou definisanja govor o psihijatriji ipak ostane govor o simptomima, a ne o dubinskim uzrocima. Damjanović u svom tumačenju medicinskog podela tj. pretpostavke da je psihijatrija deo medicine, zastupa ovaj ispravan neokrepelijanski stav po kojem je legitimno govoriti samo o korelaciji, a ne redukciji, mentalnog ili psihičkog na moždano ili pak, morbidno. Damjanović otvoreno tvrdi "U potrazi za racionalnim saznanjem savremena medicina sve više je sklona redukcionizmu i analitičkom mišljenju. Duhovno i telesno proglašavaju se najpre objektivnim entitetima, raščlanjuju se sve do molekularnog i biohemijskog nivoa funkcionisanja. U pozitivističkoj potrazi za 'racionalnom panacejom' naučna medicina parcijalizovala je i fragmentisala čoveka na sastavne delove koristeći se kartezijansko-njutnovskom paradigmom naučnog metoda".

Za Damjanovića je i u filozofskom i u kliničkom kontekstu značajan pojam informacije. Govoreći o neuroplastičnosti, nakon što je otklonio mogućnost spiritualističkog zastranjivanja, Damjanović optimistično tvrdi da možemo konceptualizovati mogućnosti da mentalno utiče na moždano, a ne samo vice versa. Čovek je po Damjanoviću, biće slobode, simboličkog jezika i transcendencije koje ima sposobnost da uči, pa otuda i psihoterapija ima svoj značaj. Pojam neuroplastičnosti se svodi na ideju da se struktura uticaja, noviteta to jest informacije, po Damjanoviću, može "gravirati"; sinaptički spoj između neurona. Tokom procesa učenja u dešavaju se, zahvaljući funkcionalnim biohemijskim promenama i promene na sinapsama gde se povećava kontakt između presinaptičkih i postsinaptičkih struktura. Tako Damjanović egzistenijalistički zaključuje da je život nesvodiv. On nije molekularna već nadmolekularna pojava, odnosno refleksija nadmolekularne organizacije žive supstance. Budući da su promene sinapsi u osnovi procesa učenja i memorije uspešnost lečenja zasniva se i na usvajanju određenih segmenata psihoterapijske tehnike odnosno adaptivnih obrazaca ponašanja. Svaki redukcionazam je pogrešan. Život i mentalni procesi predstavljaju nerazdvojnu celinu koju treba razmatrati s aspekta evolucije bića.

Završila bih rečima Virdžinije Vulf: What is this horror, what is this ecsatsy? What is it that fills me with extraordinary excitement? It is Clarissa, for there she was.

Kakav je to užas? Kakva je to ekstaza? Šta me to ispunjava vanrednim uzbuđenjem? To je Svetlost, jer ona je došla.

Hvala Vam na pažnji i nadam se da ćemo u vremenu koje sledi uneti u ovu oblast više svetlosti.