U ovom eseju, koji je prvi put publikovan 1985. godine, Henri Ejblav (Henry Abelove) pokazuje da je Frojdov (Freud) pogled na mušku homoseksualnost bio znatno kompleksniji nego što se obično pretpostavljalo i da je on na nju gledao kao na mnogo manje patološku pojavu. Pokazao je, takođe, da je Frojd istinski prezirao više patološki, a manje kompleksan pogled psihoanalitičara u Sjedinjenim Državama, koji su bili njegovi savremenici i sledbenici. Ejblav potom ukazuje da su poslednjih decenija, dugo nakon Frojdove smrti, mnogi psihoanalitičari u Sjedinjenim Državama postali bliži njegovom manje patološkom pogledu, međutim bez postizanja bilo kakve kompleksnosti istog ili bez odricanja mnogo čega od njihovog tradicionalnog moralizma. Henri Ejblav je istoričar kulture, koji se posebno bavio istorijom seksualnosti. Autor je knjige "The Evangelist of Desire: John Wesley and the Methodists" (1990), i mnogobrojnih publikacija (bio je i jedan od priređivača važnog zbornika za gej i lezbejske studije - Gay and Lesbian Studies Reader). Profesor je engleske književnosti na univerzitetu Wesleyan.

---

Uvod

Svako ko ispituje Frojdov stav prema muškoj homoseksualnosti verovatno će preći preko pisma koje je on napisao aprila meseca 1935. godine. Pismo je sada gotovo čuveno. Prvi put je odštampano 1951. godine; od tada je preštampavano mnogo puta i dostupno je u standardnoj biografiji Ernesta Džonsa (Ernest Jones). Frojd ga je napisao na engleskom jeziku kao znak učtivosti prema svojoj korespodentkinji, koja je bila Amerikanka, majka, zabrinuta i zbunjena jer joj je mladi sin bio homoseksualac. Ono što joj se u pismu poručuje jeste da ima manje razloga za zabrinutost nego što ona možda misli i nijedan za zbunjenost. "Zaključio sam", kaže Frojd, "...da je Vaš sin homoseksualac. Najveći utisak mi je ostavila činjenica da niste pomenuli ovaj izraz u svojoj informaciji o njemu. Mogu li Vas pitati, zašto ga izbegavate? Homoseksualnost sigurno nije preimućstvo, ali nije ni nešto čega se treba stideti, nije porok, nije poniženje, ne može se klasifikovati kao bolest, mi je razmatramo kao varijaciju seksualnog funkcionisanja prouzrokovanog određenim zaustavljanjem seksualnog razvoja." On je još dalje rekao:

„Mnoge veoma poštovane ličnosti starih i modernih vremena su bile homoseksualci, nekolicina najvećih su među njima (Platon, Mikelanđelo, Leonardo da Vinči itd.). Velika je nepravda proganjati homoseksualnost kao zločin, i biti svirep. Ukoliko mi ne verujete, pročitajte knjige Hejveloka Elisa (Havelock Ellis). Moleći me za pomoć, Vi mislite, pretpostavljam, da li ja mogu poništiti homoseksualnost i učiniti da je zameni normalna heteroseksualnost. Odgovor je, generalno uzevši, da ne možemo obećati da se to može postići. U određenom broju slučajeva uspeli smo u razvoju uništenih začetaka heteroseksualnih tendencija koje su prisutne u svakom homoseksualcu, ali u većini slučajeva to više nije moguće. To je pitanje svojstva i godina osobe. Rezultat tretmana se ne može predvideti.
Ono što analiza može učiniti za Vašeg sina ide drugačijim putem. Ukoliko je on nesrećan, neurotičan, rastrzan konfliktima, inhibiran u svom socijalnom životu, analiza mu može doneti harmoniju, mir, punu uspešnost, bez obzira da li će on ostati homoseksualac ili će se to promeniti. Ukoliko se odlučite, trebao bi da prođe analizu sa mnom. Ne očekujem da hoćete. Morao bi da dođe do Beča. Ne nameravam da odem odavde. Kako bilo, nemojte propustiti da mi date svoj odgovor.
Iskreno Vaš, uz najlepše želje, Frojd.“ (1)

Američka majka je rekla da je zahvalna za pismo, i naposletku poslala je kopiju istraživaču na polju seksualnosti Alfredu Kinsiju (Alfred Kinsey) i rekla mu da je Frojd "veliki i dobar" čovek. Verovatno joj je pismo bilo korisno, možda i ohrabrujuće, iako je ispipavalo njene strahove i pristrasnost. Džons je verovatno u pravu kada opisuje pismo, u svojoj biografiji, kao naročito "ljubazno". (2) Nakon svega, Frojd nije imao prethodno poznanstvo sa ženom. Ipak, našao je vremena da joj piše, i to kada je već bio smrtno bolestan.

Ali, pismo je bilo više nego puka "ljubaznost". Ono je bilo i izraz razmatranja gledišta koju je Frojd dugo duboko osećao i uporno održavao. Sve o homoseksualnosti što je rekao u pismu bilo je predmet njegovog uverenja više od trideset godina. Sažeto: Homoseksualnost nije preimućstvo. Ona nije ni bolest. Ne treba da bude proganjana kao zločin, niti posmatrana kao sramota. Nijedan homoseksualac ne treba da bude tretiran psihoanalizom, sve dok on nije, slučajno, neurotičan. Frojd se o ovoj temi izražavao prethodno, često, a ovom prilikom veoma otvoreno.

Već 1903. godine dao je intervju bečkim novinama Die Zeit, koji je bio posvećen priči o lokalnom skandalu: poznati bečki profesionalac bio je u procesu pred sudom, optužen zbog homoseksualnih odnosa. Novinar je došao po Frojdovu reakciju, a Frojd je rekao:

„Zastupam stanovište da homoseksualac ne treba da bude u sudnici. Ja sam čak pri čvrstom uverenju da se homoseksualci ne smeju tretirati kao bolesne osobe, jer je perverzna orijentacija daleko od toga da bude bolest. Ne bi li nas to obavezalo da okarakterišemo kao bolesne mnoge velike mislioce i naučnike, koje upravo poštujemo zbog njihovog psihičkog zdravlja.“

Tada je ponovio, očigledno da bi naglasio: "Homoseksualci nisu bolesni, niti treba da budu pred sudom!" Na kraju je dodao, kao nekakvu ogradu, da ukoliko je homoseksualac uznemiravao dete, ispod "dozvoljenih godina", on treba da odgovara pred sudom, ali baš kao što i heteroseksualac treba da odgovara pod istim okolnostima. (3)

Odnos psihoanalitičara iz Frojdovog kruga prema homoseksualnosti

Frojd je ponovo, 1930. godine, govorio u bečkoj štampi na temu homoseksualnosti. Ovoga puta se pojavljuje kao jedan od potpisnika izjave koja je bila upućena zajedničkoj austrijsko-nemačkoj pravnoj komisiji, koja je razmatrala reviziju krivičnog zakona. Među ostalim potpisnicima bili su Artur Šnicler (Artur Schnitzler), Franc Verfel (Franz Werfel) i Moric Šlik (Moritz Schlick). Izjava je beležila da je komisija upala u ćorsokak u vezi sa predlogom da se ukine zakonsko kažnjavanje homoseksualnih odnosa između "odraslih muškaraca koji su na to pristali". Ali ćorsokak treba da bude razbijen. "Humanost, pravda i razum", sve to iziskuje ukidanje, i na to treba pristati odmah. "Homoseksualnost je", nastavlja se u izjavi, "prisutna kroz istoriju i među svim ljudima". Zakon koji je kažnjava predstavlja "krajnje kršenje ljudskih prava". Jer oni su odricali homoseksualcima "samu njihovu seksualnost" Daje se, takođe, prilika za "ucene" i indirektno se neki homoseksualci vode do "samoubistva". Ima još loših posledica ovih zakona. Etiketirajući homoseksualnost kao "kriminalnu", često se homoseksualci primoravaju na "anti-socijalna" stanja i stavove. Izjava se završava "zahtevom" da se homoseksualcima omoguće ista "prava" kao i svima drugima. (4)

Ovo su bile Frojdove javne intervencije; privatno on je zauzimao sličan stav. Na primer, on je verovao da nema dobrog razloga zašto bi homoseksualcima nužno trebalo odbiti odobrenje da postanu psihoanalitičari. Ova pozicija pokazala se kao nešto što mu se zamera od strane najvećeg broja njegovih saradnika. Ova tema je izbila na površinu 1920. godine. Holandska psihoanalitička asocijacija primila je zahtev za članstvo od doktora koji je bio poznat kao "otvoreno homoseksualan". Nesigurni kako da odgovore na zahtev, oni su zatražili savet od člana Frojdovog unutrašnjeg kružoka, Ernesta Džonsa, istog onog koji je kasnije napisao standardnu biografiju. Džons je informisao Frojda u vezi sa pismom. "Ja sam bio protiv toga", rekao je, "a sada čujem... da je čovek otkriven i poslat u zatvor". On je tada zamolio Frojda za mišljenje da li bi ili ne stalno odbijanje homoseksualnih aplikanata bilo "siguran opšti princip za postupanje". Frojd se konsultovao sa drugim članom unutrašnjeg kruga, Otom Rankom (Otto Rank), koji mu je bio i blizak prijatelj, i tada su Rank i Frojd zajedno odgovorili Džonsu i prigovorili njegovoj ortodoksiji:

„Razmotrili smo, dragi Ernest, tvoje raspitivanje koje izražava zabrinutost budućim članstvom homoseksualaca i ne slažemo se sa tobom. U stvari, mi ne možemo isključiti takve osobe bez drugih umesnih razloga, kao što se ne možemo složiti sa njihovim zakonskim gonjenjem. Mislimo da odluka u takvim slučajevima treba da zavisi od potpunog ispitivanja drugih svojstava kandidata.“

Rank i Frojd su, naravno, pisali iz Beča. Džons, koji je primio njihovo pismo, bio je u Londonu. Za nekih mesec dana vest o razmeni je stigla do analitičara u Berlinu, gde su trojica od njih, Hans Saks (Hanns Sachs), Karl Abraham (Karl Abraham) i Maks Ajtingon (Max Eitingon), svi uzbunjeni, pisali Ranku i Frojdu kritikujući njihovu poziciju. Kritika je bila postavljena umesno, ali čvrsto: "Nismo još odlučili", počeli su, "o pitanju prijema homoseksualnih analitičara u naše Društvo..." Ovo je, bez sumnje, imalo za cilj da podseti Frojda da je odluka, bar u Berlinu, konstitucionalno njihova pre nego njegova. "Ali", nastavili su, "imamo neka razmišljanja na tu temu". Njihova "razmišljanja" su bila da se "homoseksualnost pojavljuje u mnogim oblicima kao deo neuroza", da bi u takvim prilikama homoseksualnost "trebala da bude analizirana", da neurotični homoseksualci mogu, i često i odbijaju da njihova analiza ode dublje, i da kada oni to odbiju teško mogu sami da postani dobri analitičari. Saks, Abraham i Ajtingon su potom zaključili: "Slažemo se da mi samo treba da prihvatimo homoseksualce u naše članstvo kada imaju druga svojstva koja im idu u prilog". Njihov zaključak je preformulisana pozicija Ranka i Frojda, jedva primetno izmenjen. Njihovo pismo je utvrdilo uslove kojima homoseksualnost treba da bude neutralan faktor ili da ne bude faktor u evaluaciji onih koji podnose zahtev: pismo iz Berlina, s druge strane, preporučuje da homoseksualnost itekako može predstavljati pretpostavku protiv aplikanta, ali da bi, ipak, trebalo da bude primljen ukoliko se proceni da je dovoljno dobar. Način izražavanja oba pisma je, međutim, blizak; i Frojd je odabrao da bude, ili je morao da bude, zadovoljen odgovorom iz Berlina. (5)

Kao kliničar, Frojd je odbijao da leči homoseksualce, sve dok nije smatrao da su oni primetno neurotični, takođe. (6) Drugim rečima, nije bilo ništa što bi se lečilo. Homoseksualnost nije po njegovom mišljenju bila bolest i svaki put kada bi mu kolege, koje su pretpostavljale da je to, u stvari, bolest, pokušale da upute homoseksualce na lečenje, on ih je odbijao, ukoliko je unapred znao da su oni samo homoseksualci. Nije uvek mogao da zna unapred, pa je onda morao iz jedne sesije da uvidi da li je pacijent koji je homoseksualac i relativno neneurotičan, primoran da se konsultuje sa njim od strane psihijatra, porodičnog lekara, prijatelja ili rođaka, kao u primeru američke majke koja je imala korespodenciju sa Frojdom 1935. godine. Bilo bi interesantno znati kako je postupao sa takvim pacijentima; ali nije nam ostavio izveštaj o ponašanju sa bilo kim od njih. Za njega, oni nisu predstavljali slučajeve i stoga nije imao nijedan razlog da zapisuje istoriju slučaja. Ali, postoji jedan izveštaj sa jedne sesije sa Frojdom, koju je zapisao pacijent, koji bi se mogao svrstati u ovu kategoriju. Teško je biti potpuno siguran; izveštaj se razvija kao portret psihoanalitičara, ali je razočaravajuće oskudan o samom pacijentu, čije je ime Bruno Gec (Bruno Goetz). U vreme kada je Gec konsultovao Frojda, bio je student na Univerzitetu u Beču, slavoljubiv pesnik, siromašan, mučen problemom sa očima i gadnim glavoboljama, i izgleda seksualno nekonvencionalan, takođe. Jedan od njegovih profesora, koji se brinuo za Geca, zakazao mu je savetovanje i poslao Frojdu neke od momkovih pesama. Gec nije želeo da ide, ali je autoritet profesora bio dovoljan da on to, ipak, uradi, i otišao je. Jednom kada je otišao u Frojdov ured, odmah se počeo osećati bolje. Glavobolje su nestale, i on je željno pričao o svom životu i ljubavima. Pričao je o masturbaciji, o tome kako je jednom voleo ženu stariju od njega, o svojoj fascinaciji morem, o tome kako ga privlače mornari, koje želi "da poljubi", i o tome kako se nije oženio. Frojd je rekao: "A stvar sa mornarima Vas nikada nije uznemirila?". Gec je odgovorio: "Nikada. Veoma sam bio zaljubljen, a kada ste zaljubljeni, sve je u redu. Zar ne?" Frojd je odgovorio "Za Vas svakako..." i nasmejao se. Pri kraju savetovanja, Frojd ga je pitao kada je poslednji put jeo biftek. Gec mu je odgovorio da ga je poslednji put jeo pre četiri nedelje. Frojd mu je onda predao zapečaćeno pismo, rekao mu da je to "recept" i potom se okrenuo "stidljivo" i, zaključujući sesiju, rekao:

„Molim Vas primite ovaj koverat i dozvolite mi da igram Vašeg oca ovoga puta. Mala nagrada za uživanje koje ste mi priredili sa Vašim pesmama i pričom Vaše mladosti.
Kada je Gec otišao i otvorio koverat, video je da on sadrži novac, 200 kruna, više nego dovoljno da se kupi večera od velikog bifteka.“ (7).

Frojd je bio potpuno dosledan na temu homoseksualnosti. Ono što je rekao američkoj majci u svom pismu 1935. godine, da to nije ni preimućstvo, ni zločin, ni bolest niti sramota, on je u to dugo verovao i dugo je tako postupao. Njegovo stanovište nije puna srca delila većina kolega analitičara, mada nije bilo analitičara koji su, koliko ja znam, neposredno i otvoreno odbacivali to stanovište tokom Frojdovog života. Ali, njegove kolege jesu pokazale izvesno oklevanje oko toga, neku nervozu. Holanđani su se pitali da li homoseksualac treba da bude primljen da obavlja analizu; Džons, u Engleskoj, mislio je da ne treba; Berlinci su rekli, možda da, možda ne, mada su verovatno naginjali tome da kažu ne; a neki su analitičari upućivali relativno neneurotične homoseksualce Frojdu na lečenje, mada je on, naravno, mislio da za tim nema potrebe. Jung je, takođe, prilično drugačije mislio na temu homoseksualnosti od Frojda. Njegovo gledište, tokom godina kada je još bio povezan sa psihoanalizom, teško je rekonstruisati u potpunosti; ali postoji jedna napomena, u jednom pismu, koja može da nam ga nagovesti. On i Frojd su se dopisivali o tome gde treba da bude objavljen određeni Frojdov esej. Bio je pomenut Zeitschrift fur Sexualwissenschaft, magazin čiji je urednik bio homoseksualac Hiršfeld (Hirschfeld), a Jung je savetovao protiv njega. "Ako njime upravljaju 175-ičari, to će teško biti jemstvo za njegovu naučnost", pisao je Jung. Sto sedamdeset i pet je je bio broj paragrafa u nemačkom krivičnom zakonu gde su bile specifikovane kazne za homoseksualni odnos. Izraz "175-ičari" označavao je homoseksualce i bio je uvredljiv. Jungov komentar, u suštini, bio je takođe predrasuda. Frojd je odgvorio rekavši da nije nameravao da esej da za Zeitschrift, koji bi mogao da postane glasilo pokreta za emancipaciju homoseksualaca, i stoga je bio previše političan. Rekao je da namerava da esej da za Jahrbuch fur Sexuelle Zwischenstufen, drugi magazin, čiji je urednik bio isti homoseksualac koji je uređivao Zeitschrift! Jung više nije imao komentara. (9) Ono što dalje mogu reći jeste da se samo trojica analitičara mogu prethodno identifikovati kao neko ko je delio, verovatno bez ograda, Frojdov pogled na homoseksualnost. To su, pre svega, Rank, koji je bio potpisnik pisma Džonsu, pozivajući na prijem kvalifikovanih homoseksualaca na vršenje psihoanalize; Isidor Sadger, čija se pozicija može zaključiti iz nekih eseja koje je on publikovao (10) i Victor Tausk. Jedan od Tauskovih kolega izvestio je da je ovaj rekao, 1914. godine, tokom lečenja jednog neurotičnog homoseksualca: "...njegov terapeutski cilj jeste da se pacijent oslobodi osećanja krivice zbog svoje homoseksualnosti, tako da bude slobodan da zadovolji svoje homoseksualne potrebe." (11) Ali ako su Rank, Sadger i Tausk stojali snažno uz Frojda po ovom pitanju, oni su bili izuzetak. Većina analitičara imala je "sobu" za drugačija mišljenja.

Pogled američkih psihijatara na homoseksualnost

U Americi je, međutim, Frojdov pogled na homoseksualnost bio najmanje prihvaćen, ili mu je, možda, bio pružen najveći otpor. Jungu je mogla, u momentima nepažnje, da "ispadne" predrasuda; Džons je možda hteo da postavi granicu po pitanju homoseksualnih kolega; Holanđani i Nemci su mogli da dele neke od njegovih rezervi; ali od samih početaka prenošenja psihoanalize na "novi kontinent", američki analitičari su imali tendenciju da homoseksualnost ne odobravaju i zapravo su hteli da je se zajedno oslobode. Već 1916. godine, dok je Frojd još bio veoma aktivan, Smit Eli Dželif (Smith Ely Jeliffe), poznati njujorški analitičar i osnivač Psychoanalytic Review, izjavljuje da "individualni trening" i "edukacija" treba da kontrolišu "istorodnu" naklonost i da je "uprave" ka "normalnom, dobro prilagođenom seksualnom životu" tako da nema potrebe za homoseksualnošću. (12)

Dželifovo oglašavanje je verovatno karakteristično američko; ono odražava stanovište koje istoričari obično nazivaju moralističkim i koje je uvek dominiralo psihoanalitičkim mišljenjem u ovoj zemlji. To je stanovište koje je Frojd znao, prezirao i suprotstavljao mu se, ali nikada nije uspeo u njegovom prevazilaženju ili čak ublažavanju. Zašto nikada nije uspeo, zahteva objašnjenje. On je, nakon svega, bio zapovednički vođa, sa malo strpljenja prema bilo kom odstupanju; i verovatno je mogao da odbaci krive američke analitičare, kao što je, najzad, odbacio Evropljane poput Adlera i Junga. Možda se bojao da bi previše strogoće na američkom frontu dovelo čitavu budućnost psihoanalize u pitanje. Bilo je jasno, sigurno od 30-ih godina, da će najveće područje za rast pokreta biti Amerika. Potom, verovatno je imao određenu nezainteresovanost. Šta Amerikanci govore i misle bilo mu je manje važno od onoga šta njegove kolege Evropljani govore i misle. Konačno, verovao je da stanovište američkih analitičara nije bilo slučajno nego neophodno, vodeći poreklo iz onoga što je on uzeo kao uzročne okolnosti američkog života. Ako je to istina, kakvo dobro bi došlo od odbacivanja pojedinih

Ipak se svađao sa njima, zadirkivao ih, parirao im. Njegova najčešća meta bio je Džejms Džekson Putnem (James Jackson Putnam) sa Harvarda, američki analitičar koga je najviše voleo ili koji mu se mozda najmanje nije dopadao. Njihova prepiska, koja se prostirala na period od oko sedam godina, bila je Frojdov dug napor da se Putnem odrekne svog moralizma (posebne aluzije na homoseksualnost, ili zapravo na svaku seksualnost, jedva da su iskrsavale, na taj način su uzdizane Putnemove ideje, na taj način je Frojd kao korespodent obavezivao); sa Putnemove strane dolazilo je jedno dugo odbijanje. Putnem je upoznao Frojda 1909. godine, i tada mu je očigledno čvrsto rečeno da ne treba da pokušava da ukazuje pacijentima na neki svoj moralni cilj. "I dalje mi izgleda", pisao je kasnije te godine, "da... psihoanalitički metod treba da bude dopunjen metodama koje ukazuju pacijentu neki cilj kojem mogu da teže. Putnem je nastavio sa zapažanjem da trenutno leči "damu" koja "pati zbog mračne samosvesti i crvenjenja", da "dobro napreduje" u pronalaženju porekla njenih "simptoma", ali da je uvideo kod sebe da je u sukobu sa "teškoćom" da je ona "izgubila sva interesovanja u životu i življenju". Ne bi li trebao, bodreći je, da joj omogući takvo interesovanje? Frojd je odgovorio da nijedan analatičar ne moze da "kompenzuje" pacijenta od odustajanja od bolesti. Ali, to nije analitičareva greška.

Šta bismo učinili, ukoliko se žena žali na svoj osujećen život, kada, sa odlaskom mladosti, ona primećuje da je bila uskraćena za uživanja iz prosto konvencionalnih razloga? Ona je prilično u pravu, ali mi smo bespomoćni pred njom, jer je ne možemo učiniti ponovo mladom. Ali, prepoznavanje naših terapeutskih ograničenja pojačava našu odlučnost da promenimo druge socijalne faktore tako da muškarci i žene više ne budu primorani na beznadežne situacije.

Ovo je bio Frojd u svom najratobornijem političkom izdanju; američki moralizam je to budio u njemu. Ali ratobornost nije učinila jasan uticaj na Putnema, koji je uskoro odgovorio kako pacijentima treba "više od prostog učenja da upoznaju sebe", oni treba da znaju i "razloge zašto bi trebali da usvoje viša razmatranja svojih dužnosti". Potom je opet otpisao, "proučavajući pacijente pokušavajući da ih oslobodim njihovih simptoma, uvideo sam da, takođe, moram da poboljšam njihov moralni karakter i temperament". Uskoro posle toga, on je ispričao Frojdu jednu od svojih fantazija iz detinjstva - bila je o srećnom porodičnom životu - i zamolio ga za interpretaciju. Ovaj zahtev dao je Frojdu prostor, koji je on s puno radosti iskoristio:

„Iz svega što ja vidim jeste da vi patite od prerano i prejako potisnutog sadizma izraženog u prevelikoj dobroti i samomučenju. Iza fantazije o srećnom porodičnom životu, otkrićete normalno potisnute fantazije o obilnom seksualnom ispunjenju.“

Kasnije je Frojd odgovorio na belešku manje lično, ali i dalje veoma nevaljalo, zadirkivajući hrišćansku retoriku koja je ležala u podtekstu Putnemovih pisama:

„Vi činite da psihoanaliza izgleda mnogo gospodskije i mnogo lepše: u svom nedeljnom odelu ja jedva primećujem slugu koji izvodi moje domaćinske zadatke.“

Sledeće što je Putnem, nezastrašen, napisao jeste da hoće da sačini nešto prilično veliko na temu "sublimacije", sa posebnim pozivanjem "na rad Dantea i Emersona". Frojd je odgovorio da se raduje tome "sa velikim interesovanjem". Putnem je, potom, pisao o svom ličnom angažovanju na sublimaciji i na zadatak pomaganja svojim pacijentima da je postignu na zadovoljavajući način. Frojd je ovoga puta odgovorio sa gorčinom, pre nego li ironijom: "Što se pre", pisao je, "analitičari late "zadatka da vode pacijenta ka sublimaciji, oni se ubrzano udaljavaju od napornih zadataka psihoanalize, tako da mogu da produže znatno ugodnije... dužnosti učitelja i model vrline." Konačno, Frojd se obratio veoma direktno. Prestao je da okoliša oko svega izuzev oko iskrenosti, i u jednom svom poslednjem pismu koje je napisao Putnemu, neposredno pred Putnemovu smrt, koja ih je razdvojila zauvek, napao je direktno njegov moralizam:

Seksualni moral kako ga društvo - a najekstremnije, američko društvo - definiše, za mene je vredno prezira. Ja sam na stanovištu mnogo slobodnijeg seksualnog života.

To, takođe, nije vidljivo uticalo na Putnema, i u svom sledećem pismu ignorisao je Frojdovo zapažanje o Americi. (13)
Ako je Frojd mislio da je američki seksualni moral vredan prezira, on je, takođe, mislio da razume kako se došlo do njega. Posetio je Ameriku samo jednom, u jesen 1909. godine, kada je došao da održi pet uvodnih predavanja o psihoanalizi na Clark univerzitetu publici koja je, slučajno, uključivala i Vilijama Džemsa (William James) i Emu Goldman (Emma Goldman). Tokom svog boravka video Njujork, Nju Hejven, Boston, Vorčester i Nijagarine vodopade, a proveo je neko vreme i u Adirondaksu (severna oblast države Njujork, p.p.). Iako je put bio kratak, maršuta ograničena, njegovi zaključci su bili izuzetno pozitivni i snažni. Bez sumnje on je bar privremeno već imao jasnu ideju o svojim namerama i pre nego što je krenuo na put, pretežno na osnovu onoga što je čitao i svojih ličnih kontakata sa pojedinim Amerikancima, delom verovatno na osnovu predrasuda o Americi, koje su uobičajeno bile prisutne u evropskim intelektualnim krugovima.

Kada je jednom upitan, po povratku u Beč, šta tačno misli da je ovde loše, on bi obično pitanje tretirao kao neozbiljno i odgovorio bi olako. Mrzeo je hranu. Dovodila je do slabog varenja. Ili bi rekao da ne voli akcenat. Samo Britanci znaju kako da pričaju Engleski ispravno. Ali, nekada bi pitanje tretirao kao ozbiljno i odgovrao bi saglasno tome; i nema teškoća u otkrivanju njegovog mišljenja. Pre svega, smatrao je da su Amerikanci pod neobično prevelikom represijom. Smatrao ih je seksualno dosadnim, bezukusnim. Kako je njegov bečki kolega Paul Federn (Paul Federn), bez takta, izvestio nakon više godina, kada je 1947. godine govorio u Njujorku, povodom postavljene Frojdove biste u glavnom sedištu njujorškog Psihoanalitičkog društva (New York Psychoanalytic Society), Frojd je uvek držao da u Americi nema "zaista dovoljno libida da se nađe i oseća sa njim". (14) Zašto su Amerikanci bili toliko nepostojeće seksualni? Zato što su sublimirali svoju seksualnu energiju u potpunosti. U pogledu njihovog moralizma vrednog prezira, to je bila racionalizacija za sublimaciju. A da li je cilj američke sublimacije bila produkcija umetnosti, nauke, zakona, arhitekture, muzike, književnosti? Ne: cilj je bio novac, sticanje, nagomilavanje. Sva energija koja se nije gubila seksualnim putem išla je ka pravljenju novca a prema ostalom veoma malo. Džons, u svojoj autobiografiji Free Associations, postavio je poentu precizno: Frojd je imao "nepovoljnu impresiju" Amerike." "Zamišljam", dodao je Džons, "da se averzija može dovesti u vezu sa osećanjem da trgovački uspeh dominira merilom vrednosti u Sjedinjenim Državama..." (15)
Frojd je postavio pitanje još delikatnije, ali pored toga veoma jasno, dok je govorio američkoj publici na univerzitetu Clark. Da bi bili sigurni, njegova primarna retorička strategija u onih pet predavanja bila je da laska svojim slušaocima u nadi da će obezbediti njihovu povoljnu zainteresovanost u vezi onoga što ima da kaže u interesu psihoanalize. Rekao im je da je njihov svet "Novi svet"; dodao je da u starom, neprosvećenom, evropskom svetu postoji nerazumna predrasuda prema psihoanalizi; i nagovestio da u Novom svetu takve predrasude nisu verovatne. Rekao je da je izvorno planirao da im uglavnom govori o "interpretaciji sna", ali je razmišljajući odbacio takav plan. Izgledalo mu je nekako pogrešno da se fokusira na snove u zemlji koja je tako izvrsno "posvećena praktičnim ciljevima". Rekao im je da bi se "histerija" možda najbolje razumela u analogiji sa vrstom preterane upetljanosti u istoriju. Zamislite, rekao je, "Londonca" koji nije u mogućnosti da živi u potpunosti zadovoljan u sadašnjosti jer ne može da pobegne od prošlosti koja ga je ščepala i tako provodi sve vreme tugujući na mestima poput železničke stanice "Charing Cross" ili "Monumenta", posvećen starim gubicima. Razvijajući ovu analogiju, Frojd je otvoreno i prepredeno nagovestio da iako Amerikanci imaju znatno manje istorije od, recimo, Londonaca, oni su u mnogo boljoj situaciji. Sve je ovo bilo laskanje, i nejasno obraćanje. Ali u suštini ovog laskanja, Frojd je, takođe, udesio da kaže ono što misli. Njegov momenat je došao kada je objašnjavao kako se šale interpretiraju psihoanalitički. Prvo je dao primer šale:

„Dvojica, ne naročito skrupuloznih, biznismena uspela su, uz pomoć serije veoma rizičnih poduhvata, da zgrnu veliko bogatstvo, i sada čine napore da se proguraju u dobro društvo. Jedan način, koji im je sinuo kao verovatan, bio je da imaju portrete koje su naslikali najpoznatiji i visoko plaćeni umetnici u gradu. Dragocena platna su bila prikazana, po prvi put, na velikom večernjem skupu, a dvojica domaćina su vodila najmoćnijeg stručnjaka... sve do portreta koja su visila jedan uz drugog. Proučavao je dela duže vremena, i potom, mrdajući glavu, kao da tu ima nešto što je propustio, pokazao je na prazninu između slika i upitao tiho: "Ali, gde je Spasitelj?"“

Publika se smejala. Frojd je nastavio:

„Ono što je stručnjak hteo da kaže je sledeće: "Vas dvojica ste vucibatine, kao i dvojica lopova, između kojih je Spasitelj raspet." Ali on to nije rekao. Umesto toga on je načinio primedbu koja je na prvi pogled neobično neodgovarajuća... ali koju mi, kasnije, prepoznajemo kao aluziju na uvredu koju je imao u glavi...

Objašnjavajući kako da interpretiraju šalu, Frojd je prešao na pitanje: "Zašto" stručnjak "nije vucibatinama otvoreno rekao ono što je hteo da kaže?" Zašto im je rekao samo indirektno, kroz šalu? Odgovorio je sam na svoje pitanje.
Stručnjak je imao odlične kontramotive koji su bili protiv njegove želje da im to kaže u lice. Vređanje ljudi koji sa vam domaćini nosi rizike.“ (16)

Potreban je samo momenat razmišljanja da se shvati da je na Clarku, Frojd sam bio poštovan gost, Amerikanci njegovi domaćini, i da ih je uvredio, mada indirektno, šalom koju je rekao. Oni su bili beskrupulozni biznismeni; oni su bili lopovi. Frojd svoje mišljenje o njima ili pre o nama Amerikancima kao lopovima - i, posledično, kao neseksualnim, vrednim prezira moralistima - nije promenio.

Šta se dešavalo homoseksualcima koji su se našli u tretmanima američkih psihoanalitičara u doba Putnema i Dželifa? Putnema, koji je mislio da treba da podstakne svoje pacijente ka svojoj ličnoj moralnoj viziji? Dželifa, koji je mislio da trening i edukacija trebaju da iskontrolišu homoseksualna osećanja i da je preinače u "normalno, dobro prilagođenu" seksualnost? Pre svega, takvi pacijenti treba da se osećaju fizički sigurno; oni nisu pod rizikom da budu kastrirani, sve dok su u rukama analitičara. Ova opasnost je nekada zadesila homoseksualce u ne-analitičkim tretmanima. Analitičari su samo pričali. Kakva je priča bila mi, naravno, ne možemo da znamo tačno i u potpunosti. Ali možemo da saznamo delimično, fragmentarno, mali uzorak iste, uzorak koji je brinuo američkog homoseksualca po imenu C.M. Otis, koji je 1911. godine bio u uspešnom savetovanju sa dvojicom različitih bostonskih analitičara, Isadora Koriata (Isador Coriat) i Luvila Emersona (Louville Emerson). Drugi analitičar, Emerson, pravio je beleške koje još uvek postoje. Iz njih vidimo da je Otis rekao da nikada nije imao odnos sa ženom, da je više nego povremeno imao seksualne kontakte sa mladićima, da je dugo bio opterećen i jednima i drugima i da je siguran da nikada ne bi mogao da postane heteroseksualac. Emerson mu je zakazao šest terapijskih sesija. Tokom šeste, Emerson je prekinuo njihovu vezu. U svojoj beleški zapisao je razlog za ovako odlučan i iznenadan raskid: Pacijent "nije pokazao adekvatnu emocionalnu reakciju na moje preporuke". (17) Nije precizirao šta su bile preporuke. Nekih osam godina kasnije, Emerson je objavio kratku i ljubaznu kritiku Frojda u časopisu Psychoanalytic Review. Poenta kritike je bila da je Frojd pogrešno pokušao da isključi "etiku" iz psihoanalize. Svi analitičari moraju da pokušaju da kažu koje su društvene veze "ispravne" a koje ne. (18) Kakve god da su bile preporuke koje je Emerson dao a koje je Otis odbacio, možemo sa sigurnošću da zaključimo da je Otisovo iskustvo sa svojim analitičarem bilo drugačije od iskustva koje je Gec imao sa svojim. Da se vratimo Frojdovom pismu američkoj majci. Njegov motiv za pisanje nije, bez svake sumnje, bila samo "ljubaznost", niti odluka da se preformuliše pozicija koje se dugo držao. On je, takođe, hteo da udari na nas Amerikance, na naš moralizam, na naše pogrešno korišćenje psihoanalize. Vrlo dobro je znao da će pismo biti primećeno. On je imao nameru da ono bude primećeno. To je bila svesna provokacija, i verovatno je srce te provokacije bio završni pasus:

„Ukoliko se odlučite, trebao bi da prođe analizu sa mnom. Ne očekujem da hoćete. Morao bi da dođe do Beča.“ (19)
Frojd nije imao potrebu za još pacijenata, a žena je bila strankinja. Njegov cilj je bio da kaže njoj, kao i svima ostalima, da njen sin ne može da bude odgovarajuće tretiran u Americi.

Frojd i pokret za emancipaciju homoseksualaca

Može biti iznenađujuće, u svetlu onoga što je ovaj dokument do sada rekao, otkriće da je Frojd bio u neobičnim odnosima sa pokretom za emancipaciju homoseksualaca u njegovo doba. Ali u stvari jeste. U jednoj važnoj stvari se nepopustljivo nije slagao sa stavom usvojenim od pokreta, i izrazio je neslaganje u svojim psihološkim spisima u tri odvojene prilike.
Pokret je tada bio baziran pretežno u Nemačkoj gde je pokrenut tokom kasnog devetnaestog veka. Njegov praotac je bio Karl Hajnrih Ulrihs (Karl Heinrich Ulrichs, 1825-1895), hanoverski pravnik, koji je u nizu knjiga istakao mišljenje da homoseksualci čine "treći pol", posedujući "žensku dušu" u "muškom telu". Ulrihsov duhovni naslednik i prvi veliki lider pokreta bio je Magnus Hiršfeld (Mag­nus Hirschfeld, 1868-1935), jevrejski doktor iz Berlina, koji je, kao publicista, organizator, lobista i klinički istraživač, radio dugo i neumorno za ukidanje zakonskih kažnjavanja homoseksualaca i za javno prepoznavanje činjenice da je to široko rasprostranjena pojava. Kao i Urlihs, Hiršfeld je isto o homoseksualcima razmišljao kao o biološki i psihološki odvojenoj grupi. Zvao ih je "međupolcima" ("sexual intermediates"). (20)

Kao što smo već videli, Frojd je spremno dao potpis zahtevima pokreta za pravnu reformu. Ono što je odbacio jeste teorija koja je ležala iza njih, teorija o "trećem polu" ili "međupolnosti". U Tri ogleda o teoriji seksualnosti (1905), on je kritikovao Urlihsa direktno, spominjući ga kao "glasnogovornika muških inverta", i pominjući njegovu ideju o "ženskom mozgu u muškom telu" da bi se preko nje prešlo. (21) U knjizi Leonardo da Vinči (1910), on je ponovo pisao o osnovnoj liniji pokreta:
Homoseksualci, koji su u naše vreme preduzeli snažnu akciju protiv ograničenja nametnutih zakonom o njihovoj seksualnoj aktivnosti, vole ideju koja ih reprezentuje, kroz njihove teorijske glasnogovornike, da su od početka posebna seksualna vrsta, međupolni stadijum, "treći pol".

Dodao je da ovakvo prikazivanje treba prihvatiti "sa rezervom". Jer nije dobilo objašnjenje u nalazima psihoanalize. Kasnije, u izdanju iz 1919. godine, on je ubacio belešku u fusnotu veoma kritičnog komentara: "... oni koji govore u ime homoseksualaca, u polju nauke, nesposobni su za učenje ičega iz zasnovanih nalaza psihoanalize." (22) Opet je u Uvodnim predavanjima (1917), načinio belešku sa istom poentom. Rekao je da homoseksualci "kroz usta njihovih glasnogovornika" nastoje da "predstave sebe kao posebnu podvrstu ljudskog roda - 'treći pol'..." Ovaj prikaz je, međutim, greška; psihoanaliza je dokazala da je pogrešan."
Ali kako je dokazala da je pogrešan? Frojd je smatrao da analiza pokazuje da su svi ljudi "sposobni da načine izbor homoseksualnog objekta" i da su svi "zapravo načinili jedan u svom nesvesnom". Smatrao je da je analiza, takođe, pokazala, da libidinalna vezivanja za osobe istog pola igraju ništa manju ulogu u normalnom psihičkom životu, i ništa veću ulogu kao motivaciona snaga za bolest, nego ovakva vezivanja za suprotni pol. (24)

Imajući na umu ove nalaze, on je teško mogao da prihvati to da su homoseksualci "posebna seksualna vrsta" ili "posebna varijanta ljudskog roda". Suprotno tome, on je držao da su svi ljudi, psihološki, kao oni koji se nazivaju homoseksualcima. Bez sumnje, homoseksualni muškarci će u potpunosti naginjati da imaju odnos sa muškarcima, dok će ne-homoseksualni muškarci naginjati tome da imaju odnos sa ženama. Ova razlika, premda ima "praktičnu značaj", od malog je "teorijskog" značaja. Ono što je bilo teorijski značajno, ono što nikada ne sme biti zaboravljeno ili poreknuto ili izostavljeno, jeste da je svačija seksualnost homoseksualna velikim delom.

Homoseksualci, Frojd je insistirao, nisu bili "izuzeci" i psihoanaliza se "odlučno suprotstavljala svakom pokušaju" da ih odvoji "od ostatka čovečanstva kao grupu specifičnog obeležja". (26) Ako bi se to uradilo to bi bilo odbacivanje, u stvari uništavanje, psihoanalitičke teorije seksa.

Tako se Frojd svađao, ali pokret nije bio zainteresovan za njegovu raspravu. Misli, poput "trećeg pola", ili da pogledamo na trenutak na Ameriku naših dana, "gej ljudi", mogu igrati važnu ulogu u omogućavanju homoseksualnog samopouzdanja. To podupire mišljenje o sebi kao delu grupe. Neki se tako osećaju manje čudno, možda manje ranjivo, možda čak ponosnije. Osim toga, grupe se mogu organizovati tako da unaprede zajednički interes njihovih članova. U parlamentarnoj kulturi, kakva je u nekoj meri bila Nemačka iz Frojdovih dana, ili Amerika danas, snaga organizovanih grupa može često da se pretoči u političku moć. Frojd je sve ovo razumeo, i nije mogao da bude iznenađen kada ga je pokret za emancipaciju homoseksualaca ignorisao. Ipak, on je zauzeo stav protiv njihove linije, isto kao što je zauzeo stav protiv američkog moralizma, i to iz istog razloga: obe, kako je on video stvari, za rezultat imaju represije.

Psihoanaliza i homoseksualnost nakon Frojdove smrti

Frojd je umro 1939. godine, četiri godine pošto je napisao pismo američkoj majci. Gotovo odmah pošto je bio kremiran, mnogi revizionistički eseji su počeli da se pojavljuju po psihoanalitičkoj štampi, posebno u Americi. Jedna od tema koja se najrevnosnije pretresala bila je homoseksualnost. Možemo ovde prikazati kratko šta su američki analitičari rekli o tome kada su mogli biti sigurni da je Frojd otišao zauvek. Šandor Rado (Sándor Radó 1890-1972), iz njujorške Columbia psihoanalitičke klinike bio je prvi koji se izjasnio. U seriji nastavaka tokom 40-ih godina, ubeđivao je kako je muško-ženska veza zdrava, da je to štaviše "standardni obrazac", da je homoseksualnost bolest koja svoju osnovu ima u strahu od žena, i da se često može izlečiti u psihoanalizi. (27)

Prateći Radovo vođstvo, Irving Biber (Irving Bieber, rođen 1908. godine) vodio je veliku istraživanje 50-ih godina i publikovao svoje rezultate 1962. godine. Njegova namera nije bila, kako je rekao, da ustanovi kako je homoseksualnost bolest. Sve "psihoanalitičke teorije", nastavio je, uspešno ignorišući Frojda, "prihvataju da je homoseksualnost psihopatologija". Biberova namera je pre bila da se razume etiologija bolesti i tvrdio je da ona primarno proističe iz izvesne vrste loše porodične situacije: dominantna majka, hladan otac. On je, takođe, bio relativno optimističan oko mogućnosti izlečenja. Čarls Sokaridis (Charles Socarides, rođen 1922. godine) je možda otišao najdalje od svih američkih analitičara. On je tvrdio, u seriji nastavaka koja su objavljena 60-ih godina, da homoseksualnost nije samo bolest nego opasna bolest, praćena često psihotičnim manifestacijama poput shizofrenije ili manično-depresivnog poremećaja raspoloženja. Dok heteroseksualno spajanje dovodi do "saradnje, ohrabrenja, stimulacije, obogaćivanja, zdravog izazova i ispunjenja", homoseksualno spajanje donosi samo "destrukciju, zajednički poraz, eksploataciju partnera i sebe, oralno-sadističku inkorporaciju, agresivne napade, pokušaje da se smanji uznemirenost, pseudo-solucije agresivnim i libidinalnim nagonima koji dominiraju i muče osobu". Sokaridis je takođe rekao da je izlečenje moguće. (28)

Verovatno najviše pod uticajem Radoa, Američka psihijatrijska asocijacija je 1952. godine zvanično klasifikovala homoseksualnost kao bolest. Kada je pokret za oslobođenje homoseksualaca narastao 60-ih godina, ova klasifikacija, još uvek veoma prisutna u knjigama (29), postala je glavna tema za njegove pristalice, i oni su posvetili mnogo napora da se ona ukine. Kroz mešavinu agitacije i diskusije, oni su najzad uspeli. Asocijacija je 1973. godine, izbrisala homoseksualnost sa zvanične liste poremećaja. (30) U obaveštenju povodom sklanjanja sa klasifikacije, predsednik Asocijacije je rekao da se nada da će rezultat biti "mnogo pomirljivija klima mišljenja o homoseksualnoj manjini u ovoj zemlji..." (31) Reč koju treba zapaziti je manjina. Ono što je predsednik prihvatio jeste da su homoseksualci bili zaista manjina, grupa sa posebnim obeležjem. On je prihvatio to i zato što je pokret za oslobođenje homoseksualaca to govorio i zato što su se njihovi psihoanalitički saveznici glasno sa time slagali.
Psihoanalitički saveznici?! Da. Pokret je imao takve saveznike, od kojih su najuticajniji bili Džad Marmor (Judd Marmor, rođen 1910. godine) i Robert Stoler (Robert Stoller, rođen 1924. godine). Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, njih dvojica su se sukobljavali sa "Bieber-Socarides grupom". Obojica su poricala da je homoseksualnost bolest, opisujući je umesto toga kao seksualnu orijentaciju manjine. Opisujući je tako, oni su, naravno, odbacili pogled koji je Frojd smatrao teorijski krucijalnim - svačija seksualnost je u velikoj meri homoseksualna. Marmor je ovo odbijanje objasnio taktično: Frojd je držao da je homoseksualnost "univerzalna tendencija". Takvo razmišljanje nije bilo "nelogično", ali je bilo "neoperativno" i treba da bude odbačeno. Stoler je rekao gotovo isto: ako prihvatimo Frojdov pogled nećemo imati čistu podlogu da kažemo za bilo koga da nije homoseksualac. To bi bilo problematično. Bilo bi verovatno bolje da se okrenemo "manje komplikovanoj definiciji homoseksualnosti" i da mislimo o njoj tako da odbranimo homoseksualce, kao "stanju u kojoj se seksualne aktivnosti izvode po preferenci, u svesnoj fantaziji ili u stvarnosti, sa osobom istog pola". (33) Tako su i Marmor i Stoler videli homoseksualnost kao nešto što pripada samim homoseksualcima, koji su tako različiti od svih ostalih, te tako su manjina. Ali homoseksualci nisu bili nužno bolesniji nego što su to bile bilo koja od ostalih manjina - crnci, Južno-Amerikanci ili Jevreji - i dato im je pravo da budu slobodni od stigme koju im je, nepravedno, zvanična psihijatrija nametnula. Naravno, posledica čovečnog pripisivanja manjinskog statusa je bila ova: da ljudi van manjine ne moraju više razmišljati na neki bitan način o sebi kao o homoseksualcima.
Na sastanku Asocijacije koja je dovela do konačne odluke sa se opozove klasifikacija homoseksualnosti kao bolesti, svi bitni protagonisti su bili psihoanalitičari. Na jednoj strani, Biber i Sokaridis. Na drugoj strani, Marmor i Stoler. Čudan prizor: dve grupe moralističkih psihoanalitičara, obe u međusobnoj opoziciji, obe prisvajajući tradiciju Frojda, i svaka se zalažući za poziciju koju je Frojd sam odbacio kao pogrešnu i represivnu. U Americi se frojdizam nastavlja onako kako je i počeo.

Beleške:

1. "A Letter from Freud," American Journal of Psychiatry, April 1951, str. 786., fotokopija pisma je ovde navedena.
2. Ernest Jones, The Life and Work of Sigmund Freud, 3 vols. (New York: Basic Books, 1953-57), 3:195.
3. Citirano prema: Herb Spiers and Michael Lynch, "The Gay Rights Freud," Body Politic, May 1977, str. 9.
4. Citirano prema: Spiers and Lynch, str. 9, Ova grupa pisama je deo grupe poznate pod imenom "Rundbriefe", sačuvane u Otto Rank Collection i pohranjena na Columbia univerzitetu.
5. Biblioteka. Zahvalan sam dozvoli od Biblioteke da napravim citat. Koristio sam prevode koje je priredio i ljubazno mi ustupio prefesor James Steakley (Rank Collection IIa/238, IIa/243, and IIa/ 248). Verovatno najvazniji neobjavljen izvor za istoriju psihoanalitičke misli, "Rundbriefe" su još uvek veoma malo poznate. Ali videti: Patrick Mahony, Freud as a Writer (New York: International Universities Press, 1982), str. 97-98; M. Grotjahn, "Notes on Reading the 'Rund­briefe,' "Journal of the Otto Rank Association 8 (1973-74), str. 35-38; i E. Salomon, "Reactions to Reading the `Rundbriefe,' " Journal of th Otto Rank Association 8 (1973-74), str. 89-91.
6. Videti, na primer, Frojdovo pismo Oscaru Pfisteru od 13. aprila 1919, u: The Letters of Sigmund Freud and Oscar Pfister, H. Meng and E. Freud, eds. (New York: Basic Books, 1963), str. 68.
7. Izvod iz Gecovih memoara, u prevodu na engleski jezik, štampan je u: Freud as We Knew Him, H. Ruitenbeek, ed. (Detroit: Wayne State University Press, 1973), str. 264ff. Za ceo tekst, u originalu na nemačkom jeziku, videti: Bruno Goetz, "Erinnerungen an Sigmund Freud," Neue Schweizer Rundschau, May 1952, str. 3ff. Ovaj prevod, koji sam neznatno modifikovao, je načinio dr Ruitenbeek.
8. Videti: Jurgen Baumann, Paragraph 175: Uber die Moglichkeit, die einfache, nicht jugendgefahrdende and nicht offentliche Homosexualitat unter Erwachsenen straffrei zu lassen (Berlin/Neuwied: Luchter­hand, 1968).
9. The Freud Jung Letters: The Correspondence of Sigmund Freud and C.G. Jung, W. McGuire, ed. (Princeton: Princeton University Press, 1974), str. 97, 125, 126. Ali oko tri godine kasnije u njihovoj korespondenciji, Jung je izneo još jednu uvredu. Pisao je o čoveku po imenu Romer, koji je bio homoseksualac, rekavši: "On, kao ni svi homoseksualci, nema prefinjenosti." Videti: Freud Jung, str. 423.
10. Videti, na primer, Isidor Sadger, "Ist die Konträre Sexualempfindung heilbar?," Zeitschrift für Sexualwissenschaft 1 (1908), str. 712 ff. Zahvalan sam profesoru Steakleyju što mi je skrenuo pažnju na ovaj esej.
11. Kolega je bio italijanski analitičar Edoardo Weiss. Videti: Edoardo Weiss, Sigmund Freud as Consultant (Ncw York: Intercontinental Medical Book Corp., 1970), str. 9. O Tausku i njegovoj vezi sa Frojdom, videti: Paul Roazen, Brother Animal (New York: Knopf, 1969); K.R. Eissler, Talent and Genius (New York: Grove, 1971); i Neil Hertz, "Freud and the Sandman," Textual Strategies, J. Harari, ed. (Ithaca: Cornell University Press, 1979), str. 296-321.
12. Citirano prema: Nathan Hale, Freud and the Americans: The Beginning of Psychoanalysis in the United States, 1876-1971 (New York: Oxford University Press, 1971), str. 339.
13. James Jackson Putnam and Psychoanalysis, N. Hale, ed. (Cambridge, Mass.: Harvard Uni­versity Press, 1971), str. 87, 90, 91, 95, 117, 130, 137, 152, 153, 161, 168, 171, 189.
14. Ruitenbeek, str. 220.
15. Ernest Jones, Free Associations: Memoirs of a Psychoanalyst (London: Hogarth, 1959), str.
16. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, J. Strachey et al., trs. and eds., 24 vols. (London: Hogarth, 1966-74), vol. 11, str. 9, 39, 33, 16, 17, 30, 31. Zahvalan sam mom studentu Andrew Tully, koji je izneo komentar za vreme diskusije na predavanju koji mi je pomogao da se u idejama o Five Lectures usredsredim na suštinu.
17. Martin Duberman, "The Therapy of C.M. Otis: 1911," Christopher Street, November, 1977, str. 33ff.
18. Hale, Freud and the Americans, str. 346.
19. Videti gore belešku br. 1
20. Sledim John-a Lauritsen-a i David-a Thorstad-a, The Early Homosexual Rights Movement, 1864-1935 (New York: Times Change, 1974); James Steakley, The Homosexual Emancipation Movement in Germany (New York: Arno, 1975); i Timothy Roe Lyman, "Homosexual Move­ments in Perspective: The Emergence of Homosexual Identity in Germany, 1900-1933" (A.B. Honors Thesis, Harvard College, 1980). Zahvalan sam Timothy Lyman-u za ljubaznosti da mi omogući da čitam njegovu odličnu tezu.
21. Standard Edition, 7:142.
22. Standard Edition, 11:98, 99
23. Standard Edition, 16:304, 307, 308.
24. Standard Edition, 12:145.
25. Standard Edition, 16:308.
26. Standard Edition, 16:307; 7:145.
27. Citirano prema: Ronald Bayer, Homosexuality and American Psychiatry: The Politics of Diagnosis (New York: Basic Books, 1981), str. 28, 29. U svom prikazu Rado, Bieber, i Socarides, uglavnom sam i zahvalno pratio Bayera. Stoga bih možda trebalo da napomenem da ne mogu da se složim sa njegovim tretiranjem Frojda. Tu je Bayer grešio. Imao je tendenciju da prihvati da je Frojd verovao šta su američki analitičari govorili da je on verovao.
28. Bayer, str. 30, 31, 34, 35, 36, 37.
29. Ova se klasifikacija takođe odslikava u stavovima značajnog broja američkih zdravstvenih radnika. Već 1971. godine, samo dve godine pre nego što je klasifikacija opozvana, studija slučajnog uzorka, u kojoj su učestvovala 163 profesionalca sa područja San Franciska (63 socijalna radnika, 50 psihijatara i 50 kliničkih psihologa) pokazala je da ih je svega 64% od ukupnog broja bila spremna da kaže da homoseksualnost nije bolest. Videti: Joel Fort, Claude M. Steiner, and Florence Conrad, "Attitudes of Mental Health Professionals toward Homosexuality and Its Treatment," Psychological Reports 29 (1971), str. 349. Videti: Philip A: Morris, "Doctors' Attitudes to Homosexuality," British Journal of Psychiatry 72 (1973), str. 436. Jedan od načina da se ilustruje snaga američkog moralizma, možda je poređenje ovih rezultata sa rezultatima jedne slične studije rađene uiste godine u Engleskoj. Slučajni uzorak od 300 zdravstvenih radnika (150 lekara opšte prakse, 150 psihijatara) pokazao je da je 94,3% od ukupnog broja bilo spremno da homoseksualnost nije bolest. Videti: Philip A: Morris, "Doctors' Attitudes to Homosexuality," British Journal of Psychiatry 72 (1973), str. 436.
30. Bayer, str. 136.
31. Citirano prema: Bayer, str. 138.
32. Sexual Inversion, ed. J. Marmor (New York: Basic Books, 1965), str. 2, 3, 4. Robert Stoller, Sex and Gender (New York: Science House, 1968), str. 142, 143, 144.

---

Izvor: Abelove Henry, Michele Aina Barale i David Halperin: Lezbejski i gej studijski priručnik/The Lesbian and Gay Studies Reader, New York: Routledge, 1993 (666 str. sa bibliografskim beleškama).