Kao i većina dece, Margaret Hau Lovat odrastala je sa pričama o životinjama koje pričaju. „Bila je to knjiga koju mi je majka dala, zvala se Gospođica Keli“, seća se sa sjajem u oku. „Bila je to priča o mački koja je mogla da priča i razume ljude, i ostalo mi je u sećanju da možda postoji ta mogućnost.“

Za razliku od većine dece, Lovat nije ostavila te priče o životinjama koje pričaju iza sebe kada je odrasla. U svojim ranim dvadesetim, živeći na karipskom ostrvu Sent Tomas, one su dobile novi značaj. Tokom Božića 1963., njen zet je pomenuo tajnu laboratoriju na istočnom delu ostrva gde su radili sa delfinima. Odlučila je da poseti laboratoriju početkom naredne godine. „Bila sam radoznala“, priseća se Lovat. „Otišla sam tamo, niz blato, a na dnu je bio litica sa velikom belom zgradom.“

Lovat je dočekao visok čovek sa neurednom kosom, otvorenom košuljom i cigaretom u ustima. Zvao se Gregori Bejtson, jedan od najvećih intelektualaca 20. veka i direktor laboratorije. „Zašto ste došli ovde?“ upitao je Lovat.

„Pa, čula sam da imate delfine“, odgovorila je, „i pomislila sam da dođem da vidim da li postoji nešto što mogu da uradim ili na neki način da pomognem...“ Bejtson, koji nije bio naviknut na nenajavljene posetioce, bio je impresioniran njenom hrabrošću i pozvao ju je da upozna životinje. Zamolio ju je da ih posmatra i zapiše svoja zapažanja. Iako nije imala naučnu obuku, Lovat se pokazala kao intuitivan posmatrač životinjskog ponašanja, i Bejtson joj je rekao da može da dolazi kad god poželi.

„Bila su tri delfina“, seća se Lovat. „Piter, Pamela i Sisi. Sisi je bila najveća. Nametljiva, glasna, kao da je vodila celu predstavu. Pamela je bila veoma stidljiva i plašljiva. A Piter je bio mladić. Bio je u fazi seksualnog sazrevanja i pomalo nestašan.“

Gornji spratovi laboratorije nalazili su se iznad bazena u moru u kom su živele životinje. Bazen se čistio plimi i osekama kroz otvore na krajevima. Objekat je dizajniran da dovede ljude i delfine u bliži kontakt, a zamislio ga je američki neurolog dr Džon Lili. Ovde je Lili nadao da će komunicirati sa ovim stvorenjima, podstičući njihovu sposobnost da proizvode ljudske glasove kroz svoje disajne rupe.

Lilov interes za kontakt sa kitovima i delfinima počeo je nakon što se 1949. godine suočio sa jednim kitom na obali blizu njegovog doma u Masačusetsu. Mladi lekar nije mogao da poveruje u veličinu mozga te životinje – i počeo je da zamišlja koliko je inteligentan taj organizam, objašnjava Grejam Bernet, profesor istorije nauke na Prinstonu i autor knjige The Sounding of the Whale. „Govorimo o vremenu u nauci kada su svi razmišljali o korelaciji između veličine mozga i njegovih mogućnosti. A u tom periodu, istraživači su bili u fazonu: ‚Vau... veliki mozak, ha... kul!‘“

U narednim godinama, Džon Lili i njegova prva supruga Meri u svakoj prilici bi zakupili jedrenjak i krstarili Karibima, tražeći druge morske sisare sa velikim mozgom da bi ih proučavali. Na jednom takvom putovanju krajem 1950-ih, Lilijevi su naišli na Marine Studios u Majamiju – prvo mesto gde su držali kljunaste delfine u zatočeništvu.

Do tada, ribari na istočnoj obali SAD, koji su se takmičili sa delfinima za ribu, smatrali su ih štetočinama. „U većini pomorskih gradova u SAD zvali su ih ‚hering hogovi‘“, kaže Bernet. Ali ovde, u akvarijumima Marine Studios, njihova razigrana priroda bila je dirljivo prikazana, a njihova sposobnost da brzo nauče trikove otežavala je da ih ne volite.

Ovde je Lili po prvi put imao priliku da proučava mozgove živih delfina, mapirajući njihovu moždanu koru pomoću finih sondi koje je prvobitno razvio za rad na mozgovima makaki majmuna. Pošto delfini prestaju da dišu pod anestezijom, mapiranje mozga nije bilo lako ni za životinje ni za naučnike, a istraživanje nije uvek dobro završavalo za morske sisare. Ali jednom prilikom 1957., istraživanje je skrenulo drugi smer koji će zauvek promeniti njegov i Merin život.

Meri, sada 97-godišnjakinja, i dalje se jasno seća tog dana. „Ušla sam u gornji deo operacione sale i čula Džona kako priča, a delfin je odgovarao: ‚Va... va... va‘ kao Džon, a zatim bi Alisa, njegova asistentkinja, odgovorila visokim glasom, a delfin bi imitirao njen glas. Sišla sam do njih i rekla im šta se dešava, a oni su bili prilično iznenađeni.“

Možda, zaključio je Džon, ovo ponašanje ukazuje na težnju delfina da komuniciraju sa ljudima oko sebe. Ako je tako, to su bile uzbudljive nove mogućnosti za međuvrsnu komunikaciju. Lili je objavio svoju teoriju u knjizi 1961. pod nazivom Čovek i delfin. Ideja o delfinima koji pričaju, željnim da nam nešto kažu, zahvatila je maštu javnosti, i knjiga je postala bestseler.

Čovek i delfin proširio je Merine prvobitne opservacije delfina koji imitiraju ljudske glasove, sve do podučavanja da govore engleski, a na kraju i do stolice u Ujedinjenim nacijama, gde bi svi morski sisari imali prosvetiteljski uticaj na svetske poslove, proširujući naše vidike u svim oblastima od nauke do istorije, ekonomije i tekućih dešavanja.

Lilova teorija imala je poseban značaj za drugu grupu naučnika – astronome. „Pročitao sam njegovu knjigu i bio sam veoma impresioniran“, kaže Frenk Drejk, koji je upravo završio prvi eksperiment za otkrivanje signala iz vanzemaljskih civilizacija pomoću radio-teleskopa u Grin Benku u Zapadnoj Virdžiniji. „Bila je to veoma uzbudljiva knjiga jer je sadržala nove ideje o stvorenjima inteligentnim i sofisticiranim kao mi, a koja žive u potpuno drugačijem okruženju.“ Odmah je uočio paralele sa Lilijevim radom, „jer smo [oba] želeli da razumemo što više o izazovima komunikacije sa drugim inteligentnim vrstama.“ Ovaj interes pomogao je Liliju da dobije finansijsku podršku od NASA-e i drugih vladinih agencija, a Lili je otvorio svoju novu laboratoriju na Karibima 1963. sa ciljem da ostvari bliže veze između čoveka i delfina.

Margaret i Piter: Eksperiment koji je krenuo naopako

Nekoliko meseci kasnije, početkom 1964., Lovat je stigla. Zahvaljujući svojoj prirodnoj empatiji, brzo se povezala sa tri životinje i, željna da ostvari Lilijevu viziju o izgradnji mosta međuvrsne komunikacije, utonula je u njegov rad. Provodila je što više vremena sa delfinima, sprovodeći dnevne lekcije kako bi ih podstakla da proizvode ljudske glasove. Dok se direktor laboratorije Gregori Bejtson fokusirao na komunikaciju među životinjama, Lovat je ostala sama da nastavi sa Lilijevim snom o podučavanju delfina da govore engleski. Ali čak i u takvom modernom objektu kao što je Dolphin House, prepreke su ostale. „Svake večeri svi bismo ulazili u automobile, spuštali vrata garaže i odlazili“, seća se Lovat. „I pomislila sam: ‚Pa, tu je taj veliki mozak koji pluta celu noć.‘ Bilo mi je neverovatno što su svi nastavljali da odlaze, i smatrala sam da je to pogrešno.“

Lovat je zaključila da bi, ako bi mogla da živi sa delfinom 24 sata dnevno, podstičući njegov interes za stvaranje ljudskih glasova, kao majka koja uči dete da govori, imali više uspeha. „Možda zato što sam živela toliko blizu laboratorije. Činilo se tako jednostavnim. Zašto dozvoliti vodi da bude prepreka?“ kaže. „Tako sam rekla Džonu Liliju: ‚Želim da sve zalepimo i napunimo ovaj prostor vodom. Želim da živim ovde.‘“

Radikalna priroda Lovatine ideje privukla je Lilija, i on je prihvatio. Počela je potpuno hidroizolovati gornje spratove laboratorije, kako bi zapravo mogla da poplavi unutrašnje prostorije i spoljni balkon sa par stopa vode. To bi omogućilo delfinu da živi u zgradi sa njom tokom tri meseca.

Lovat je za svoj eksperiment u zajedničkom životu izabrala mladog mužjaka delfina po imenu Piter. „Izabrala sam da radim sa Piterom jer on nije imao nikakvu obuku za ljudske glasove, a druga dvoje jesu“, objašnjava. Lovat je pokušala da živi u izolaciji sa njim šest dana u nedelji, spavajući na improvizovanom krevetu na platformi lifta usred sobe i radeći papire na stolu obešenom sa plafona i visećem iznad vode. Sedmog dana Piter bi se vratio u morski bazen na donjem spratu da provede vreme sa dve ženke delfina u laboratoriji – Pamelom i Sisi.

„Ako bih sedela sa nogama u vodi, on bi došao i dugo gledao u zadnji deo mog kolena“: Margaret sa Piterom.

Do leta 1965., Lovatin domaći delfinarijum bio je spreman za upotrebu. Ležeći u krevetu, okružena vodom te prve noći i slušajući kako pumpe šušte, seća se kako se pitala šta radi. „Ljudi su tamo negde večerali ili šta već, a ja sam ovde. Mesečina se odražava u vodi, ta peraja i ta svetla oči koja te gledaju, i pomislila sam: ‚Vau, zašto sam ovde?‘ Ali onda se vratiš u to i nikad mi nije palo na pamet da to ne radim. Ono što sam radila bilo je pokušaj da shvatim šta Piter radi tu i šta bismo mogli zajedno. To je bila suština, a niko to pre nije uradio.“

Audio snimci Lovatinog napretka, pažljivo arhivirani na četvrtinskim trakama u to vreme, beleže energiju koju je Lovat unela u eksperiment – uporno dokumentovanje Piterovog napretka kroz njene dvodnevne lekcije i stalno podsticanje da je pozdravi frazom „Zdravo, Margaret“. „Glas ‚M‘ je bio veoma težak“, seća se. „Moje ime. Zdravo ‚M‘argaret. Radila sam na glasu ‚M‘ i on se na kraju prevrnuo da ispusti balončiće kroz vodu. Taj ‚M‘, radio je toliko naporno.“

Za Lovat, međutim, često nisu bile ove formalne lekcije govora one koje su bile najproduktivnije. Bilo je to samo bivanje zajedno što ju je najviše naučilo o tome šta Pitera pokreće. „Kada nismo imali šta da radimo, tada smo najviše uradili“, razmišlja. „Bio je veoma, veoma zainteresovan za moju anatomiju. Ako bih sedela ovde i moje noge bi bile u vodi, on bi došao i dugo gledao u zadnji deo mog kolena. Želeo je da zna kako ta stvar funkcioniše, a ja sam bila toliko oduševljena tim.“

Seksualni momenti i kontroverze

Karl Sagan, jedan od mladih astronoma u Grin Benku, posetio je laboratoriju da izvesti o napretku Frenku Drejku. „Mislili smo da je važno da delfini nauče nas ‚Delfinskom‘, ako postoji takva stvar“, seća se Drejk. „Na primer, predložili smo dva delfina u zasebnim rezervoarima koji ne mogu da vide jedan drugog – i trebalo je da nauči jednog delfina proceduri za dobijanje hrane – a zatim da vidi da li može da kaže drugom delfinu kako da uradi isto u svom rezervoaru. To je bio pravi eksperiment koji je trebalo da se uradi, ali Lili nikada nije uspeo da ga sprovede.“

Umesto toga, ohrabrio je Lovat da nastavi sa podučavanjem Pitera engleskom. Ali nešto je smetalo lekcijama. „Delfini imaju seksualne nagone“, kaže veterinar Endi Vilijamson, koji je brinuo o zdravlju životinja u Dolphin House. „Siguran sam da je Piter imao puno takvih misli.“

„Piter je voleo da bude sa mnom“, objašnjava Lovat. „Trenjao bi se o moje koleno, stopalo ili ruku. I u početku bih ga spustila dole sa devojkama“, kaže. Ali transport Pitera na donji sprat pokazao se toliko destruktivnim za lekcije da je, suočena sa njegovim čestim uzbuđenjima, Lovat smatrala lakšim da sama ručno olakša njegove nagone.

„Dozvolila sam to“, kaže. „Nije mi bilo neprijatno, sve dok nije bilo grubo. To bi jednostavno postalo deo onoga što se dešava, kao svrab – samo ga se oslobodi, počeši i nastavi dalje. I tako je to funkcionisalo. Nije bilo privatno. Ljudi su mogli da posmatraju.“

Za Lovat je to bila dragocena stvar, koja je uvek izvođena sa velikim poštovanjem. „Piter je bio tu i znao je da sam i ja tu“, nastavlja. „Za mene to nije bilo seksualno. Možda senzualno. Činilo mi se da to čini vezu bližom. Ne zbog seksualne aktivnosti, već zbog nedostatka prekida. I to je bilo sve. Bila sam tu da upoznam Pitera. To je bio deo njega.“

Ma koliko nevine bile, Lovatine seksualne interakcije sa Piterom na kraju će zaseniti ceo eksperiment kada je priča o njima objavljena u časopisu Hustler krajem 1970-ih. „Nikada čak nisam čula za Hustler“, kaže Lovat. „Mislim da su u to vreme na ostrvu postojala samo dva prodajna mesta sa časopisima. Otišla sam u jedno i pogledala, i našla sam tu priču sa mojim imenom i Piterom, i crtežom.“

Lovat je kupila sve primere koje je mogla da nađe, ali priča je izašla u javnost i nastavlja da kruži i danas na internetu. „Malo je neprijatno“, priznaje. „Negde sam pročitala da je najgori eksperiment na svetu bio ja i Piter. To je u redu, ne smeta mi. Ali to nije bila poenta, niti rezultat. Tako da to prosto ignorišem.“

LSD i propast eksperimenta

Nešto drugo je počelo da ometa studiju. Lili je istraživao psihodelične efekte droge LSD od ranih 1960-ih. Supruga Ivana Torsa, producenta filma Fliper, upoznala ga je sa njom na žurci u Holivudu. „Džon i Ivan Tors su bili veoma dobri prijatelji“, kaže Rik O’Bari iz The Dolphin Project (organizacije koja se bori protiv ubijanja i eksploatacije delfina širom sveta) i Lilijev prijatelj u to vreme. „Ivan je finansirao deo rada na Sent Tomasu. Video sam Džona kako prelazi iz naučnika u belom mantilu u punokvrnog hipika“, seća se.

Za glumca Džefa Bridžisa, koga je Liliju upoznao njegov otac Lojd, Lilijevo samoiskustvo sa LSD-om bilo je samo deo njegove ličnosti. „Džon Lili je pre svega bio istraživač mozga i uma, i svih tih droga koje proširuju našu svest“, razmišlja Bridžis. „Nije bilo previše ljudi sa njegovim znanjem i naučnom pozadinom koji su radili takav posao.“

1960-ih, mala grupa neurologa poput Džona Lilija dobila je dozvolu od američke vlade za istraživanje LSD-a, ubeđeni da droga ima lekovita svojstva koja mogu da pomognu pacijentima sa mentalnim problemima. Kao deo ovog istraživanja, droga je ponekad ubrizgavana životinjama, a Lili ju je koristio na svojim delfinima od 1964., radoznao kakav će efekat imati na njih.

Margaret Lovat Hau danas

Na Lilijevo veliko razočarenje, ništa se nije desilo. Uprkos njegovim brojnim pokušajima da navede delfine da reaguju na drogu, činilo se da nema nikakvog efekta na njih, seća se Lovat. „Različite vrste reaguju različito na različite lekove“, objašnjava veterinar Endi Vilijamson. „Trankvilizator namenjen konjima može da izazove stanje uzbuđenja kod psa. Igranje sa lekovima je, blago rečeno, opasno.“

Ubrizgavanje LSD-a delfinima nije bilo nešto što je Lovat podržavala, i insistirala je da se droga ne daje Piteru, što je Lili prihvatio. Ali to je bila njegova laboratorija, a oni su bili njegove životinje, seća se. A kao mlada žena u dvadesetim, osećala se nemoćnom da ga zaustavi da daje LSD ostalim delfinima.

Dok se Lilijevo eksperimentisanje sa drogom nastavljalo, Lovat je istrajavala u Piterovim lekcijama glasova i postepeno se zbližavala sa njim. „Taj odnos prisilnog zajedništva pretvorio se u zadovoljstvo zbog zajedništva, želju da budemo zajedno, i nedostajao mi je kada nije bio tu“, razmišlja. „Imala sam veoma blizak susret sa – ne mogu više ni da kažem delfinom – sa Piterom.“

Do jeseni 1966., Lilijevo interesovanje za eksperiment sa govorećim delfinima je slabilo. „Nije imao tu ‚sjajnost‘ koju je LSD imao u to vreme“, seća se Lovat Lilijevog stava prema njenom napretku sa Piterom. „I na kraju, ‚sjajnost‘ je pobedila.“

Lilov ravnodušni stav prema dobrobiti delfina na kraju će biti njegov pad, otuđivši direktora laboratorije Gregorija Bejtsona i na kraju dovevši do prekida finansiranja. Baš kada se Lovat i Piterov šestomesečni eksperiment u zajedničkom životu bližio kraju, objavljeno je da će laboratorija biti zatvorena.

Bez finansijske podrške, sudbina delfina bila je neizvesna. „Nisam mogla da zadržim Pitera“, kaže Lovat, sa tugom. „Da je bio mačka ili pas, možda. Ali ne delfin.“ Lovatin novi posao ubrzo je postalo gašenje laboratorije, i pripremala je delfine za prevoz u Lilijevu drugu laboratoriju, u napuštenoj zgradi banke u Majamiju. To je bilo daleko od relativne slobode i udobnog okruženja Dolphin House.

U laboratoriji u Majamiju, zatočeni u manjim rezervoarima sa malo ili nimalo sunčeve svetlosti, Piter je brzo propadao, i posle nekoliko nedelja Lovat je dobila vesti.

„Dobila sam taj poziv od Džona Lilija“, seća se. „Džon mi je lično rekao. Rekao je da je Piter izvršio samoubistvo.“

Rik O’Bari potvrđuje upotrebu ove reči. „Delfini ne dišu automatski kao mi“, objašnjava. „Svaki udisaj je svesna akcija. Ako život postane previše nepodnošljiv, delfini jednostavno utihnu i potonu na dno. Ne nastave da dišu.“ Endi Vilijamson pripisuje Piterovu smrt slomljenom srcu, izazvanom razdvajanjem od Lovat koje nije razumeo. „Margaret je mogla da to racionalizuje, ali kada je otišla, da li je Piter mogao? Ljubav njegovog života je nestala.“

„Nisam bila previše tužna zbog toga“, objašnjava Lovat, 50 godina kasnije. „Bila sam više tužna zbog njegovih uslova [u laboratoriji u Majamiju] nego što više nije bio tu. Niko mu više nije smetao, nije bio u bolovima, nije bio nesrećan, jednostavno je nestao. I to je bilo u redu. Čudno, ali tako je bilo.“

Nasleđe eksperimenta

U narednim decenijama, Džon Lili je nastavio da proučava komunikaciju između delfina i ljudi, istražujući druge načine da pokuša da razgovara sa njima – neki su bili bizarno mistični, koristeći telepatiju, a neki naučniji, koristeći muzičke tonove. Niko više nije pokušao da nauči delfine da govore engleski.

Umesto toga, istraživanje se preusmerilo na bolje razumevanje jezika drugih vrsta. U Seti institutu (za istraživanje vanzemaljske inteligencije), koji je osnovao Frenk Drejk da nastavi svoj rad na životu van Zemlje, Drejkov kolega Lorens Dojl pokušao je da kvantifikuje složenost životinjskih jezika na našoj planeti.

„I dalje postoji predrasuda da ljudi imaju jezik koji je kvalitativno daleko iznad bilo koje druge vrste“, kaže Dojl. „Ali posmatrajući složenost odnosa signala delfina jednih sa drugima, otkrili smo da oni definitivno imaju veoma visoku komunikacionu inteligenciju. Mislim da je Lilijev najveći uvid bio koliko su delfini zapravo inteligentni.“

Margaret Hau Lovat ostala je na ostrvu, udavši se za fotografa koji je snimao eksperiment. Zajedno su se vratili u Dolphin House, na kraju pretvorivši ga u porodični dom gde su odgajili tri ćerke. „Bilo je to dobro mesto“, seća se. „U toj zgradi je uvek bilo dobre energije.“

Tokom godina kuća je propala, ali ambicija onoga što se tamo dešavalo i dalje se pamti. „Tokom godina dobijala sam pisma od ljudi koji sami rade sa delfinima“, seća se. „Često kažu nešto poput: ‚Kada sam imao sedam godina, pročitao sam o tebi kako živiš sa delfinom, i to je za mene bilo početak svega.‘“

Piter je njihova „Gospođica Keli“, objašnjava, sećajući se svoje knjige o životinjama koje pričaju iz detinjstva. „Gospođica Keli me je inspirisala. A zauzvrat, ideja mog života sa delfinom inspirisala je druge. To je zabavno. Sviđa mi se to.“

---

Nedelja, 8. jun 2014. Objavljeno na portalu TheGuardian.com.