Kako kvir teorija predstavlja književnu i kulturalnu kritiku svih društvenih normativnosti kakvi su pol, rod, opozicije muško–žensko, heteroseksualac–homoseksualac, tako je i sama po sebi teško definisiva, tj. odupire se svakom krutom, preciznom definisanju. Imajući u vidu feministički stav da je lično ujedno i političko, tako se i pitanje različitih, nenormativnih identiteta, a ovde pre svega mislimo na homoseksualni identitet, mora definisati i postati javan, kako bi se i sve u vezi sa njim moglo problematizovati, a što kvir teorija pokušava da uradi, jer: „ako su ljudi dovedeni do toga da osećaju krivicu u vezi sa bitnim delom njihovog identiteta, oni će, po svemu sudeći, osetiti velike psihološke pritiske“ (Altman 2010: 20). Jedini način kojim će se sprečiti, da seksualni drugi, postane isto što i seksualni prvi, tj. da ono što je unutrašnje, postane i javno, tj. spoljašnje, jer se svaki identitet zasniva na ličnom ili kolektivnom odnosu prema drugom pojedincu ili grupi, tj. da bi se nešto definisalo kao identitet, ono mora postati vidljivo. Na taj način unutrašnje mora postati spoljašnje, da bi potom to spoljašnje definisalo i odredilo ono unutrašnje. Dajana Fas, stoga piše: „Model unutrašnje/spoljašnje ujedno funkcioniše i kao označujuća figura i kao mehanizam za proizvodnju značenja. Neizostavan je u svim strukturama otuđenja, cepanja i poistovećivanja, koje skupa proizvode sopstvo i drugog, subjekt i objekt, nesvesno i svesno, unutrašnjost i spoljašnjost. [...] No, ista ta figura unutrašnje/spoljašnje koja predstavlja paradigmu strukture jezika, represije i subjektivnosti, takođe označava i strukturu isključivanja, tlačenja i uskraćivanja“ (Fas 2003: 13). Ukratko, kada se nešto označi kao takvo, kada mu se da ime i odredi, onda „to“ postane i jedno „od“ što dalje može nositi oznake, ali i označavati, trepeti nasilje, ali i nanositi nasilje.

Kvir teorija je neodvojiva od politika identiteta i u tom je „ono queer manje identitet nego što je kritika identiteta“ (Džagouz 2010: 139). Nadaleko su odjeknule reči Mišela Fukoa: „Sodomija – ona iz negdašnjih građanskih ili crkvenih zakonika – bila je kategorija zabranjenih činova; onaj ko bi je izvršio bio je samo sudski predmet. Homoseksualac XIX veka postao je ličnost: prošlost, povest i detinjstvo, karakter, način života i konačno morfologija uz indiskretnu anatomiju i, možda, tajanstvenu fiziologiju. Ništa na njemu i u njemu ne izmiče njegovoj seksualnosti. Ona je prisutna svuda u njemu: ona je u korenu svih njegovih postupaka, jer im je potuljeno i bezgranično delatno načelo; bestidno ispisana na njegovome licu i telu, jer ona je tajna koja se neprestano odaje. Homoseksualnost se kazala kao jedan vid seksualnosti onda kada je od upražnjavanja sodomije spuštena na ravan izvesne unutrašnje androginije, hermafroditizma duše. Sodomit je iznova upadao u greh, homoseksualac je postao vrsta“ (Fuko 1982: 41–42). Od kako je postao vrsta, homoseksualac je u neprekidnoj borbi za otkrivanjem i osvajanjem sopstvenog identiteta. Jedan od boljih proučavalaca dela Mišela Fukoa, Dejvid Helperin, u radu „Gej identitet prema Fukou“ istakao je pozitivne i negativne strane tog identiteta. Kao politički nužan, gej identitet je važan iz razloga jer je ugrožen i u stalnoj opasnosti od nestajanja. Kao politički katastrofalan, čak opasan gej identitet, Halperin, navodi to što on kao takav „dopušta društvu da mirno upravlja seksualnim razlikama i funkcioniše zapravo kao sredstvo za stabilizaciju i konsolidaciju samog heteroseksualnog identiteta (koji bi bio mnogo fluidniji, nestalniji i nebezbedniji entitet kad ne bi bilo gej identiteta da ga podupire)“ (Helperin 2010: 202). Ovo znači da kada se ovaj identitet prihvati, on gubi mnogo od svojih unutrašnjih svojstava, zato što automatski postaje jedan od drugih, a isti, jer prihvatanje definicije, kao i samodefinisanja kao takvog čini da se pojedninac, pripadnik seksualne grupe manjine svrstava u identitet kakav mu je spolja nametnut. Kvir identitet, stoga, može da posluži kao neka vrsta korektiva, „kišobran-termin“ pod kojim se mogu, ali samo uslovno, svrstati svi oni identiteti koji nisu heteronormativni.

Sa aspekta feminizma, gej identitet, heteroseksualnoj većini nikada nije bio problem sam po sebi, već više sa pozicija osećaja mizoginije, koja je u muškarcu otkrivala i ženske osobine, te je stoga heteroseksualni (mačo) identitet bivao podriven, prisustvom homoseksualnih muškaraca: „Homofobija ustvari pojačava krhki homoseksualni identitet brojnih muškaraca (po principu da se sopstvena ’nevinost’ dokazuje optuživanjem drugih za ’krivicu’). Peder je sramotna negacija pravog muškarca, jer otkriva njima samima i ženama mogućnost ponižavajuće degradacije muškarca u biće slično ženi. Zbog toga se on mrzi kao ’izdajnik muškog roda’. On je živi dokaz da svaki muškarac može postati žena, i zbog toga ga treba uništiti, jer tajna mora biti sačuvana. To znači da svaki muškarac, pa i onaj najmuževniji, može biti prikriveni homoseksualac (gay ketman). To izaziva strah od nevidljive i subverzivne prisutnosti homoseksualaca ’u našim redovima’“ (Mršević 2000: 19).

Ako bismo nekako morali da definišemo kvir, onda bi se to moglo ovako: kvir je sve ono što nije standardno, što nije u skladu sa utvrđenim, opšteprihvaćenim normalnostima, te se stoga kvir ne mora nužno vezivati za seksualnosti, iako mu je to osnova, već na sve one granične pojmove i pojave. Stoga se i ovi romani, koji su primarni predmet našeg rada, uslovno rečeno, mogu definisati kao kvir, jer oni jesu nešto drugo, nešto nenormativno, u odnosu na glavni tok srpske književnosti. S drruge strane, biti kvir danas, potpuno je isto kao biti bilo šta drugo, ali Drugo/Drugačije, te bismo mi u pokušaju definisanja kvira, iskoristili refren jedne poznate rok numere, koji glasi „biti isti, biti poseban, biti slobodan“. Biti isti po pravima, a biti poseban po drugosti, a da i jedni i drugi uživaju apsolutnu slobodu.

Na kraju ovog uvodnog dela rada, a na osnovu same teme, odnosno prvog njenog dela u naslovu, napomenuli bismo samo neka od najznačajnijih dela, kako monografije, tako i časopise i zbornike, koji su se u prethodnom periodu bavili teoretizacijom i popularizacijom ovog pravca književne i kulturalne teorije: Gayto zbornik tekstova, urednici Zorica Mršević, Dejan Nebrigić i Dušan Maljković (1999/2000); Genero, časopis za feminističku teoriju i studije kulture, urednica Katarina Lončarević (2002-) Teorije i politike roda, zbornik radova uredile Tatjana Rosić i Marija Grujić (2008); QT časopis za kvir teoriju i kulturu, urednik Dušan Maljković (2010–2011); Knjiženstvo, elektronski časopis za studije književnosti, roda i kulture, urednica Biljana Dojčinović (2011-); Među nama – neispričane priče gej i lezbejskih života, zbornik radova, urednice Jelisaveta Blagojević i Olga Dimitrijević (2014); Uvod u rodne teorije, zbornik radova, urednice Ivana Milojević i Slobodanka Markov (2011); knjige: Marija Grujić, Rod i kultura fragmentarnosti (2015); Saša Kesić, Tako se kalio kvir... u savremenoj istočnoevropskoj umetnosti i kulturi (2020); Igor Perišić, Srpski (o)kvir (2020). Takođe, ovde treba spomenuti i sajt Gay-Serbia.com, koji sa više aspekata prati gej život u Srbiji, pa i kroz popularizaciju kvir teorije.

Ljubavna priča, Puriša Đorđević

Roman Ljubavna priča Puriše Đorđevića objavljen je 1986. Godine kao poseban broj časopisa Gradac. To je do sada jedino izdanje ovog dela proslavljenog autora, koji je zbog toga široj čitalačkoj publici, uglavnom nepoznat, a s obzirom na tematiku koju obrađuje, niko se kasnije nije pozabavio njime. Roman u užem planu govori o državnom službeniku Marku, koji je homoseksualac i o njegovim ljubavnim neuspesima, dok na širem planu, to je priča o dezintegraciji komunizma koji se suačava sa novim pojavama, a nema snage, niti mogućnosti da ih rešava. Sistem je „načet“ destruktivnošću i nezadrživo srlja u ekonomsku, moralnu i svaku drugu propast. Kada se prvi savetnik Marko, koji je bio predložen za ambasadora u Vašingtonu, ministru spoljnih poslova razotkriva, iz straha da će ga CIA diskreditovati zbog njegove seksualnosti, ministar ostaje smiren, ali i zbunjen. Njihov dijalog se sveo na začuđenost, koja otkriva ministrove predrasude o homoseksualcima, koji kaže: „Ne bih to nikada rekao za tebe“ (Đorđević 1986: 5), a zatim pokušava da relaksira situaciju pričom o tome kako je njegovu poznanicu, psihijatricu, muž prevario sa venčanim kumom, da bi se kasnije opet iščuđavao nad Markovim priznanjem, krećući se u smeru Markovog spoljašnjeg izgleda: „- Ko bi to rekao za tebe? Vidi kakav delija“ (Đorđević 1986: 5) i nešto kasnije pri kraju njihovog razgovora opet: „- Ko bi za tebe rekao – viknu ministar. – Ideš kao Bert Lankaster. Prvi savetnik se nasmeja. – Nije valjda i on? – upita ministar. – Priča se, druže ministre. – Zar onaj čovek koji što je onako ljubio onu ženu sa zelenim očima?“ (Đorđević 1986: 6). To što Marko izgleda kao pravi muškarac, u ministrovim očima je stvorilo sliku prikrivenog neprijatelja, jer prema tome, svako može biti homoseksualac. S druge strane, Markov otac, pak ima primedbi na Markov nemuževni ili nedovoljno muževan stav i ponašanje: „Nešto bih pojeo mama – zamoli Marko. – Jedi – naredi otac. – Kako to sediš? – upita otac. – Kako to držiš nož? – upita otac. – Kako se to brišeš salvetom? – upita otac. – Kako to ustaješ? Sedi! – naredi otac“ (Đorđević 1986: 7). Nešto kasnije, kada Marko bude otišao u selo Planina, povlačeći se od skandala, naići ćemo na još jedno poigravanje rodom glavnog junaka ovog romana: „U spavaćoj sobi, držeći tranzistor kao da vežba kamena sa ramena, stajao je šofer autobusa. – Ko ste vi? – viknu Marko uplašeno. – Ja sam onaj što pije dok se ne usere, draga učiteljice“ (Đorđević 1986: 38–39, kurziv Ž. M.). U sceni koja se odvija još kasnije, nailazimo na novo poigravanje normativnim rodnim osobinama, šofer na podu čeka Marka i moli ga da bude sa njim dok on odbija, jer je zaljubljen u svog učenika Jovana, za koga se u selu zna da se za novac i skupe poklone predaje izvesnom Nemcu.

Markovo razotkrivanje, razotkrilo je jedan potpuno drugi, drugačiji svet, koji paralelno funkcioniše, ljude koji su na dve strane, jedne društveno normativne i druge, one koje im sopstveno biće i priroda diktira: „Homoseksualnost je nešto što se krije u nama samima. Video sam dečaka na vetru koji mu mrsi kosu. Pokušavao je da tu kosu uredi. Ono što taj dečak još nije znao krilo se u njemu, u njegovim vitkim prstima dok nije pobedio vetar i upleo kosu u dugački rep. Onda se nasmejao, ali još nije znao da je sada on jedna devojka više na ulici. [...] Ima nečeg dirljivog u našoj prirodi koja se bori, bar u Srbiji, da bude sto posto muškarac. Ali, ništa nije konačno“ (Đorđević 1986: 32). Paralelno sa prikazivanjem gej samosvesnih ljudi u Beogradu, koji se sastaju u noćnim klubovima, debatuju o svojoj seksualnosti, ali i zadovoljavanju svojih potreba, Đorđević na momente nudi isečke iz života onih drugih koji su na marginama društva, a koji svoj „porok“ istopolne ljubavi zadovoljavaju na drugi način. Ti seksualno drugi, su zapravo dvostruko drugi, jer su ujedno i na marginama društva i egzistencije: „Noćni život Beograda nije imao pojma kao ni ’Gej vodič’ iz Londona da se od železničke stanice do luke Beograd, uz nabore reke Save, šeta jedna druga vojska koja nema pojma o Sokratu i Andersenu, koja ne pije viski, četa ljudi čija su zanimanja grobari, železničari, penzionisani podoficiri, piljari, zemljoradnici, lađari. Na tu gomilu koja je mirisala na luk i sir, čekala je kod svake bandere grupica dečaka. Dve čete ljudi su, kao na vojnom zanimanju, brzo opkoljavale mračna mesta, zauzimale ih, ulazile u zagrljaj kao u rov. Razmenjivali su uzbuđenje i novac i posle nekoliko minuta bez reči se rastajali. Stideći se, grobari i seljaci su se kleli da će se obesiti ako još jednom ovde dođu, i hitali da se vrate porodicama“ (Đorđević 1986: 32–33). Takođe, na stranicama ovog romana pronaći ćemo i one koji su trostruko drugi i drugačiji, kao što je scena sa dečakom i starijim čovekom, Albancima: „Dok su oni ćeretali, na obalama reke jedna mala skupina Šiptara, obučena u skautska odela kao da traži lekovito bilje, skupljala je izgubljene satove, upaljače, ogrlice. – Vesela je zemlja Srbija – reče stariji Šiptar i pomilova po dupetu dečaka koji je, sagnut, dizao iz grmlja zlatne ženske cipele. – Šta to radiš? – besno viknu dečak starijem Šiptaru. – Ostani tako – zamoli stariji Šiptar. – Prvo plati – naredi dečak“ (Đorđević 1986: 27). Ovo nijansiranje seksualno, nacionalno, klasno drugih utiče na stvaranje slike kako društveno-političke klime toga doba, tako i nadolazećih kriza, usled „sudara svetova“ koji su međusobno bliski, ali koji ne komuniciraju međusobno.

Nakon Markovog razotkrivanja, sloma karijere, on se suočava i sa gubitkom na ljubavnom planu. Njegov ljubavnik Anđelo, koji je očigledan primer momka koji je u potrazi za jakim i imućnim partnerom, saznavši da od puta i života u Vašingtonu nema ništa, ostavlja Marka, koji potom odlazi u zabačeno selo Planinu, u kome će biti suočen sa ljudima koji daleko bolje razumeju i doživljavaju ljudsku prirodu, jer i sami žive u skladu sa njom, uz tek po koji ekstremniji slučaj. Marko u tom selu postaje učitelj, radi na oporavku sela, obnovi škole, i zaljubljuje se u svog učenika Jovana. Pred samo nameštenje za seoskog učitelja, Marko prolazi neku vrstu seksualne provere, naime, ljubavnica predsednika mesnog odbora Bogdana Megdandžije, pokušava da ga zavede kako bi ostao u selu, ali bezuspešno, jer ne miriše na muškarca: „Nisi mu se dopala? Devojka klimnu glavom. – Pa šta je onda? Devojka priđe Bogdanu i omirisa ga. – Nema moj miris – obradova se Bogdan“ (Đorđević 1986: 35–36).

Roman Puriše Đorđevića, interesantan je i kao neka vrsta parodičnog diskursa na idiličan roman seoskog života nastajao u realizmu. Likovi su ogoljeni, o njihovim karakterima se ne govori, svi su svedeni na sliku i eventualno poneku repliku koju izgovaraju prilično nemotivisano. Međutim sa realističkim romanom, ovaj roman ima i sličnosti po neostvarenim, odnosno porušenim idealima, čoveka sputanog različitim uticajima i očekivanjima okoline. Marko, ostajući bez jedne ljubavi, gubi i drugu. To su najpatetičniji delovi ovog romana: „Ostavi oči i vrati se rečima – zar da me jedno seljače ubije, i to Nemcem! Šta je taj bol u srcu hteo? Da se ne igram više sa životom? Da se promenim? Da pišem roditeljima, a možda i Ani?... Tako je ... Ana. Uz Anu se pojavi Anđelo. Dobro, ja sam zbog njegove izdaje pobegao u selo da se izlečim. Bol ga munu. Dobro – priznade Marko – tražio sam leka. Što taj lek nisi tražio u sebi nego u Jovanu – udari ga Bol kratko, kao injekcijom. Pa dodade – bacio si se na Jovana, kao da ga vratiš u školu, a samo si mislio kako da ga udaviš u zagrljaju. Ja neću više da te bolim – reče. Roman Puriše Đorđevića, interesantan je i kao neka vrsta parodičnog diskursa na idiličan roman seoskog života nastajao u realizmu. Likovi su ogoljeni, o njihovim karakterima se ne govori, svi su svedeni na sliku i eventualno poneku repliku koju izgovaraju prilično nemotivisano. Međutim sa realističkim romanom, ovaj roman ima i sličnosti po neostvarenim, odnosno porušenim idealima, čoveka sputanog različitim uticajima i očekivanjima okoline. Marko, ostajući bez jedne ljubavi, gubi i drugu. To su najpatetičniji delovi ovog romana: „Ostavi oči i vrati se rečima – zar da me jedno seljače ubije, i to Nemcem! Šta je taj bol u srcu hteo? Da se ne igram više sa životom? Da se promenim? Da pišem roditeljima, a možda i Ani?... Tako je ... Ana. Uz Anu se pojavi Anđelo. Dobro, ja sam zbog njegove izdaje pobegao u selo da se izlečim. Bol ga munu. Dobro – priznade Marko – tražio sam leka. Što taj lek nisi tražio u sebi nego u Jovanu – udari ga Bol kratko, kao injekcijom. Pa dodade – bacio si se na Jovana, kao da ga vratiš u školu, a samo si mislio kako da ga udaviš u zagrljaju. Ja neću više da te bolim – reče. Bol. Ja volim hrabre i njih ja ne mučim, nego ih odmah pokosim“ (Đorđević 1986: 45). Markovo razotkrivanje pred predsednikom mesnog odbora, Bogdanom, samo je potvrda onoga u šta se sumnjalo, i prolazi bez ikakvih posledica. Marko, koji je obnovio školu u selu planina, postao je heroj, na televiziji u reportaži o ovom selu, ističu se njegove zasluge, što sve opet čini da mu se ovaj „greh“ može oprostiti. Uostalom, kako Bogdan kaže: „U statutu Saveza komunista nisam našao ni jednu reč o ... Ako nema u statutu, onda toga nema u Savezu komunista“ (Đorđević 1986: 50).

Naročito je nemotivisan i nedovoljno promišljen završetak romana, u kome Marko, prilikom svog velikog povratka u Beograd, u jednom noćnom klubu strada od svog oca, koji u napadu ljubomore, da će mu sin preoteti Anđela, puca iz pištolja i ubija ga, govori o tome da je Marko, ali i svi njemu slični, zapravo potpuni autsajder. Neko ko nije u mogućnosti da se ostvari, da pronađe ljubav, već u sistemu pokušava da pronađe neku vrstu samodovoljnosti i samozaborava. U romanu, postoji jedna rečenica, koju izgovara Ana, Markova partnerka za javnost, pre razotkrivanja, a koja u najkraćem može opisati sav haos koji se u romanu nalazi: „Bože, dokle nas je dovela Markova zamena žene muškarcem“ (Đorđević 1986: 75).

Paris – New York, Dejan Nebrigić

Roman, možda najpoznatijeg, ujedno i najtragičnijeg srpskog gej aktiviste, Dejana Nebrigića nazvan Paris – New York, sa podnaslovom „Porodična analiza“ je specifično delo, koje bismo mogli nazvati romanom-esejem, ali i nekom vrstom autobiografskog romana, s obzirom da je Dejan, kako primećuje Dušan Maljković „subjekat tj. autor koliko i objekat naracije konstruisane u prvom licu“ (Maljković 2001: 114). Za Maljkovića Nebrigićev roman „predstavlja specifičan društveno-angažovan performativ, u kome simboliku drugosti preuzima znak, stigma homoseksualnosti, ispričana kroz vlastito iskustvo“ (Maljković 2001: 114). Ako se nadovežemo na podnaslov ovoga romana, uočićemo da je u biti svih problema porodica, tj. odnosi u porodici. Na to ukazuje i sam podtekst ovog romana, poput Vajldovog De profundisa, Manovi Dnevnici, Hamlet, Kišovi Rani jadi... Nerazumevanje od strane porodice, koje u sebi nosi i tragove incesta ili pak njegove začetke: „Telefoniram u stan svojih roditelja, pitam da li me je neko tu tražio i među onima koji jesu ne čujem njegovo ime. Pa dobro, kažem svome ocu, i prekidam razgovor pre nego što će postati neprijatan. A uvek je neprijatno razgovarati sa roditeljima. Posebno iz strane zemlje. Danas shvatam da sam sve vreme bio žrtva seksualnih problema koje moji roditelji imaju. Sad razumem zašto mi je H. D. stalno govorio da je Deleuzeov i Guattarijev ANTI-EDIP najkapitalnija knjiga XX veka“ (Nebrigić 2001: 66). Porodica je, prema Nebrigićevom shvatanju jedino odgovorna što se homoseksualac ne može otkriti, što njegova ličnost ostaje potisnuta duboko u sebi, skrivena, često negirana, što dovodi do sloma ličnosti, koji najčešće vodi u tragizam: „Takvi ljudi kao F, koji nisu sposobni da realizuju svoju – teorijsku, latentnu, ili kako već to nazvali – homoseksualnost, opasni su za čovečanstvo. To je, uz, naravno, edipalnost, najčešći uzrok masovnih psihoza i ratova. O tome su pisali mnogi, a najbolje Klaus Thewelit u MUŠKIM FANTAZIJAMA. Zbog toga je nastao fašizam i nacional-socijalizam. Tako je Klaus Mann – u PREKRETNICI – nazvao Hitlera, kao ja maločas F.-a: homoseksualni Barbarosa“ (Nebrigić 2001: 74). Nešto dalje, Nebrigić će reći da je čista utopija verovanje da se može pobeći od arhetipa: „Ne verujem da je moguće pomirenje sa samim sobom. Ne mislim da je moguće pomirenje sa arhetipom, sa našim precima“ (Nebrigić 2001: 75), jer je to „starost tla“, vekovima formiran gen ponašanja. Zato je roman i nazvan Paris – New York, kao večiti opozit jednog i drugog, starog i novog, prošlosti i budućnosti, Evrope i Amerike. Sve što Pariz nije, Njujork jeste i obratno: „Evropa je, uopšte, nihilistička, Amerika, naravno pozitivistička. I nije tu u pitanju samo njen ’politički pragmatizam’. U Americi stvarno nema globalne nekrofilne estetike, kao u Evropi. Ovde, zapravo, u klasičnom smislu te reči, estetike i nema – ni malo estetike. A ako je nešto za Amerikance estetika, to je – zdravlje. Sasvim nepodesno za nekog ko uvek kad čuje parolu ’u zdravom telu zdrav duh’ ima utisak da je sluša direktno iz usta Adolfa Hitlera. Zdravlje je, zaista, u savremenom svetu još fašistički pojam. Ali New York nije, naravno, fašistički grad. Nigde ni traga onoj mučnoj ksenofobiji na koju sam nalazio u Parisu“ (Nebrigić 2001: 45–46).

U Americi, Nebrigić se jedino oseća kao da nije kod kuće, Evropa je opterećena sopstvenim sećanjem, svojom starošću, tradicijom, hiljadugodišnjom istorijom, svime onime od čega je Nebrigić bežao iz ratom zahvaćene zemlje, koja se više i ne zove Jugoslavija, u kojoj samo podele i fašizam napreduju. Čini se, jedino mesto u kome je svaki čovek poseban i svoj, pre svega zbog slobode seksualnosti: „Ovde nema tog strašnog katoličkog morala koji u meni produkuje nepodnošljivu grižu savesti, taj osećaj krivice i pokajanja. Koliko sam puta ulazio u crkvu Svetog Roka – tog kužnog sveca – u Subotici, koliko sam se puta ispovedio u malim korčulanskim crkvama. Ovde to nikome ne pada na pamet – pa ni meni, koji bez obzira na sve sebe i dalje smatram dobrim katolikom – da se ispoveda, da ima osećaj krivice i greha posle seksa. Ovde je seks oslobođen svih naših – evropskih – metafizičkih, pa i emocionalnih konotacija; jednak je odlasku u WC ili uzimanju vode i hrane“ (Nebrigić 2001: 56). Amerika ne samo što je san o budućnosti, već je i mesto oslobođeno sećanja na sebe, sećanja na smrt, na sve ono što umnogome opterećuje i komplikuje život svakog običnog čoveka u Evropi, naročito na Balkanu, posebno ako je taj čovek homoseksualac, čiji je život određen večitim skrivanjem, povlačenjem pred sobom i drugima, što vodi u tugu i samozaborav: „Noćas sam sanjao jedan bolan san. Taj je san paradigma mog sveukupnog osećanja kontinuirane praznine i beznadežne tuge. Sanjao sam kako Z. i ja putujemo tran-sibirskom železnicom – kao u filmu Wima Wendersa UNTIL THE END OF THE WORLD – kako putujemo kroz beskrajna prostranstva Rusije, do drugog kontinenta, do Azije, do Kine. Za razliku od vozova u kojima smo obično putovali u stvarnosti – uglavnom je to bio poslovni voz Subotica – Novi Sad – Beograd – bio je ovo ogroman voz. Ali moj problem nije bio da pronađem Z.-a, kao što je Wendersova junakinja imala problem da pronađe onog za kim je jurila. Moj problem je bio da uspostavim kontakt sa njim, da stvarno – u tom snu, kao i u životu – sa njim razgovaram“ (Nebrigić 2001: 44–45). Nemogućnost ostvarivanja emocionalne i/ili seksualne interakcije sa Z.-om postaje, junaku ovog romana, opterećenje, jer mu realnost nudi samo poniženje i odbačenost, a san ga navodi na misao o smrti u kome će biti sa njim: „Eh, koliko priželjkujem takvu smrt, da što pre nestanem, da zaboravim patnje koje svakog sekunda osećam, tu prazninu, taj stalni osećaj da mi Z. Uvek, apsolutno uvek nedostaje. Ali, u New Yorku ne mislim uopšte na smrt. Kod kuće sam opsednut smrću. Kako bi rekao Jean Baudrillard: opsednut sam nestajanjem, svojim nestajanjem“ (Nebrigić 2001: 45).

Amerika, dakle, jedina nudi utehu, beg od smrti, ali bežati od smrti, uzaludno je, kao i bežanje od arhetipova: „I, opet, u avionu, koji ne primećujem, i opet uz ljubaznog stjuarda Air-Francea, u kojeg gledam kao u vazduh, i opet uz avionsku hranu, čiji ukus ne osećam – opet suze. Večne suze, kao Juhaszova Večna Anna, kao moj večni F, kao večni Z, kao moja Večna Ljubav“ (Nebrigić 2001: 109). Putovanje je kao beg od sudbine: „i sam se bojim zemlje iz koje sam pobegao, koja ne samo da više nije Austro-Ugarska, nego više nije ni Jugoslavija“ (Nebrigić 2001: 98) dok je povratak u stvarnost, povratak u ponovno lutanje, u potragu za prognanim bićem, za ljubalju, u samoću, u bedu i neiščezlu nadu da „tragove njihovih konja zavejaće sneg“ (Nebrigić 2001: 43). A samo bi ljubav mogla da ožiljke sanira i prekrije kao sneg prljavšinu naših života.

Staklenac, Uroš Filipović

O romanu Uroša Filipovića Staklenac, sa nadnaslovom „Zapisi iz podzemnog prolaza“ i podnaslovom „Dnevnik drugačijeg zavodnika“, najviše se pisalo. Međutim, čini nam se da je izgovoreno više pokuda nego pohvala, kako na samu strukturu knjige, tako i na njen sadržaj, odnosno na njenu motivsku i spisateljsku neveštost, ali i na autorovu perspektivu iz koje zasniva i razvija svoje poglede o seksu. Igor Perišić piše: „Na stranu to što pornografija i u nekim sasvim tehničkim stvarima protivreči književnosti – pa takva je i Filipovićeva knjiga – u neveštini oblikovanja (materijalne greške, greške u fabuli, motivacijska ili ideološka nespretnost), ona može predstavljati, ako je samosvesna pa time i sub-svesna, zanimljiv otklon od čiste umetnosti. [...] U Staklencu, međutim, iako je ljubav u trenucima iz kojih se pripoveda skoro prećutana, ona se ipak pojavljuje u reminiscencijama. Drugo, pornografija bi trebalo da prikazuje ’uspešan’ i ’dobar’ seks, što je kod Filipovića retko, čime se vrši otklon od žanra u smislu ukazivanja na gorku spoznaju o tajnoj i retkoj frekvenciji ’uspešnog’ i ’dobrog’“ (Perišić 2008: 393–394). Dušan Maljković se povodom ovog romana zapitao da li je ovo nepopravljivi šund (Maljković 2014: 264). Dok Kevin Moss, a donekle i Igor Perišić, kritikuju rodnu neetičnost, odnosno Filipovićeva „predstavljanja homoseksualnog identiteta iz heteronormativnog i maskulocentričnog fokusa“ (Perišić 2008: 398) odnosno „heteronormativnim izjednačavanjem roda i seksualne orijentacije“ (Moss 2006: 301). Ipak, roman Uroša Filipovića, čini nam se ni ne treba čitati u tom ključu pornografske literature, koja mu je sasvim nevešto nametnuta predgovorom Miljenka Jergovića. Iako je to dnevnik seksa, odnosno seksualnih iskustava, koji se ponavljaju iz poglavlja u poglavlje, sa dodacima o prvim spoznavanjima sopstvene drugosti na početku i iskustvima sa putovanja na kraju knjige, ovo nije knjiga koja se čita da bi se samozadovoljavalo. Jer seks kod Filipovića je samo pokušaj zadovoljavanja unutrašnje praznine, koja sa svakim činom seksa postaje sve veća i veća. Stoga on pri kraju knjige piše: „seks i literatura su me asocirali na dnevnik, a prevazilaženje i let na nestajanje. Moje ključne reči, dakle, bile su Dnevnik i Nestajanje! Dnevnik nestajanja! (Filipović 2002: 288). Ako svaki orgazam doživimo kao „malu smrt“, sa njim umire i deo nas, naših želja, nadanja, zato je ovo zaista jedan dnevnik nestajanja, jer svakom stranicom pisac svedoči nestajanje, gubljenje sebe u magli iluzija, sve do konačnog odlaska iz ratom zahvaćene zemlje: „Zbogom, nebeska Srbijo“ (Filipović 2002: 292). Staklenac je na kraju krajeva i dnevnik raspadanja jedne države, dezintegracije komunizma, narastajućih nacionalizama, do razbuktavanja fašizma, a u čijem središtu je jedna nepoznata manjina, za koju se ni ne zna da postoji, homoseksualna manjina, koja živi paralelno na svim stranama i koja je progonjena od svih ideologija. Stoga je Dušan Maljković u pravu kada piše kako „Staklenac možemo pročitati i kao studiju zatvora, ili bolje rečeno analizu geta, u koji je jedna manjina stavljena koliko homofobičnim društvenim predrasudama i represijama, toliko i samim pristankom populacije koja se marginalizuje“ (Maljković 2014: 263). Celokupni društveni sistem i njegova shvatanja vidljiva su kroz ove zabeleške, ali i kroz shvatanje samog autora tih zabeleški. On gotovo uvek prihvata jasno podeljene rodne uloge, ono što Kevin Mos naziva rodnim separatizmom, a „po kojem je najprirodnija stvar na svijetu da se osobe istog roda povezuju, kako društveno, tako i seksualno. Homoseksualci bi trebali biti hiper-muškarci i manje slični ženama, budući da više vole muškarce nego žene“ (Moss 2006: 288). Međutim, to je zapravo, reflektovanje stava heteronormativne većine na stav homoseksualne manjine, ali i neka vrsta mehanizma odbrane, jer se nikako nije smela ugrožavati sopstvena bezbednost prihvatanjem i upražnjavanjem bilo koje vrste i oblika ponašanja koje većinska zajednica ne prihvata, poput feminiziranog ponašanja, o čemu svedoči i jedna scena iz dnevnika u kojoj se opisuje smrt, upravo takvog homoseksualca, koji je svoje fem ponašanje pokazivao na ulici, a koji je ubijen tako što je bačen sa Brankovog mosta na beton (Filipović 2002: 244). Ima u tome i nešto od psihološke povezanosti žrtve sa nasilnikom, ali i ličnog egzibicionizma i istraživanja, recimo kada se opisuje stupanje u seksualni odnos sa muškarcem za koga zna da je ratni zločinac i bio učesnik najbrutalnijih ubistava na ratnim frontovima u Bosni: „Nije me naročito seksualno privlačio i pored snažnog tela i muževnog izgleda. Bio je suviše glomazan za moj ukus. Glavni motiv što sam krenuo sa njim, bila je radoznalost. Želeo sam da probam seks sa višestrukim ubicom, koljačem i ratnim zločincem. Žrtva sam površnog uverenja da se uspešan i ispunjen život sastoji od brojnih zanimljivih , uzbudljivih, prijatnih, ali i neprijatnih situacija“ (Filipović 2002: 259).

Kada govorimo o tom preslikavanju društveno-političke slike na seksualno ponašanje u dnevničkim zabeleškama opisanih aktera, mislimo pre svega na neke od sledećih situacija, autor kaže da mu je seks pomogao da ne bude nacionalista, jer je sa svima ravnopravno upražnjavao seks, zatim scene u kojoj se opisuje da je upravo zbog obrezanosti neko morao da dokazuje svoje poreklo, a uz to i umalo nije nastradao, scena seksa sa mladim Francuzem ispred televizora sa kojih je nacija plakala zbog Titove smrti, najposle i scena u kojoj prati čoveka za koga misli da je homoseksualac, a koji primećuje da ga prati i negde na pola puta se ispostavlja da je to neki kriminalac koji strahuje da ga uhode, a iz čega se akter ove zabeleške nekako izvukao.

Scena u kojoj autor ovih zapisa sa mladim policajcem u parku traži pendrek, je možda najinteresantnija, iz više razloga, prvo što se poigrava rodnim ulogama, drugo što se autuje policajcu, treće zato što se policajac autuje njemu, četvrto jer je policajac u tom parku na zadatku da progoni one koji su mu slični, ali i da traži one slične njemu: „’Pendrek! Gađao sam ga pendrekom. Pao mi je tu negde, u žbunje. Hoćeš da ga zajedno tražimo? Ti traži ovde, a ja ću tamo.’ To mi je bilo komično, pa sam se jedva suzdržavao da se ne nasmejem. Pandur je izgubio pendrek, falusoidni simbol moći i vlasti. Tragao sam za njim na mestu koje je pokazao. Vrlo brzo sam ga ugledao kako sija u travi pod svetlošću koja je dolazila s ulice“ (Filipović 2002: 72–73). Kada se sa tim policajcem bude sreo nakon svega toga, erotska želja će oslabiti, jer policajac nije u uniformi, dakle on ne predstavlja više ništa, tako je ravnopravan sa svima drugima, te više u autoru, naviklom na osvete i male pobede u kojima se sveti heteronormativnim uzusima i modelima, ne proizvodi nikakvo uzbuđenje, on je tada samo još jedan homoseksualac u potraži za seksualnim užitkom. Kroz ove beleške, vidimo to da autor pored seksualne želje, koja je osnov potrage za seksualnim personama, on čezne za osvetom, za „moralnim diverzijama“ (Filipović 2002: 63) poput one u bolnici, kada ima seks sa partnerom u kome jači užitak predstavlja mesto na kome se seksualni čin odvija, nego što ga sam taj čin seksa proizvodi. Tome treba pridružiti i sledeći isečak: „Opet sam, po ko zna koji put, uživao u svojoj ulozi ’osvetnika’ koji mangupe i mačo-muškarce primorava da mu puše ili ih jebe za nešto malo para. Eto ja sam ponizio tog muža i oca, on mi je pušio kurac i progutao spermu. Smešan sam i već sebi dosadan sa ovim infantilnim simboličkim osvetama muškarcima, establišmentu i društvu u celini. Pitam se u kojoj meri moje erotsko uzbuđenje potiče iz drugih, neerotskih sfera?“ (Filipović 2002: 151). Ta želja za osvetom, kojom se heteroseksualni muškarci dovode u položaj u koji oni uglavnom dovode svoje žene, je samo još jedan vid želje za moći, iako ovde u ulozi kritike heteroseksualnih normativa. Na kraju krajeva nije li to onda neka vrsta performativne transgresije roda: „Oni su u mojim očima simboli heteroseksualnog kulta pravog muškarca, a ja ih gledam kako čuče ili kleče ispred mene otvorenih usta, dok moj piton ulazi u njihove kratko ošišane glave. Uživam da ih gledam kako se trće, kreče ili dižu noge u vis čekajući da prodrem u njihovu nežnu utrobu“ (Filipović 2002: 177).

Epilog

Sva tri romana koja smo analizirali, onoliko koliko nam je za ovu priliku bilo dozvoljeno, govore o autsajderstvu njihovih junaka, kako zbog seksualne pripadnosti, tako i zbog političkih situacija. Nastajali u specifičnim društveno-političkim previranjima oni su, neposredno postali slika tog vremena, jer se svi junaci ovih romana, pored svoje seksualnosti, bore i sa tim spoljašnjim uslovima, oličenih u krizama političkih i vrednosnih sistema koje nameće šira društvena zajednica, kojoj ne pripadaju ni Marko, ali ni Dejan, odnosno Uroš. Marko, gine od svog oca, Dejan od svog partnera, a Uroš napušta zemlju i seli se u London. Ovi romani su nastajali u teškim uslovima, nametnutim izvan, ali su oslikali sve ono što se dešava unutar seksualno drugačijeg pojedinca, iz potrebe da se prihvati, omogući, objasni da čitava jedna grupa ljudi, postoji, živi i radi zajedno, te bi tako trebalo i da ostane i kada se razotkriju.

IZVORI

Đorđević 1986: P. Đorđević, Ljubavna priča, Čačak: Gradac.
Nebrigić 2001: D. Nebrigić, Paris – New York, Beograd: Rende.
Filipović 2002: U. Filipović, Staklenac, Beograd: Rende.

LITERATURA

Altman 2010: D. Altman, „Krivica i internalizovanje opresije“, prev. A. Filipović, Beograd: QT 1–2, 17–25.
Maljković 2014: D. Maljković, „Krnja istorija gej književnosti u Srbiji – mogućnost jednog nacrta“, u: J. Blagojević i O. Dimitrijević (ur.), Među nama, neispričane gej i lezbejske priče, Beograd: Hartefakt fond, 252–266.
Mos 2006: K. Moss, „Ja nisam prava žena: rod i seksualnost u dvama memoarima iz Beograda“, u: A. Hodžić i J. Postić (ur.), Transgresija roda: spolna/rodna ravnopravnost znači više od binarnosti, Zagreb: CESI, Ženska soba, 286–302.
Mršević 2000: Z. Mršević, „Neka znaju da smo tu i da nas ima – ili, kako i zašto teoretisati homoseksualnost“, Beograd: Gayto, 16–22.
Perišić 2008: I. Perišić, „Reprezentacija homoseksualnog identiteta u Zlatnom runu Borislava Pekića i Staklencu Uroša Filipovića: Mainstream i/ili off“, u: T. Rosić (ur.) Teorije i politike roda, Beograd: Institut za književnost i umetnost, 387–404.
Fas 2003: D. Fas, „Unutra/izvan“, prev. A. Zaharijević, u: D. Fas (prir.), Unutra/Izvan, gej i lezbejska hrestomatija, Beograd: Centar za ženske studije, 13–22.
Fuko 1982: M. Fuko, Istorija seksualnosti I, Beograd: Prosveta.
Helperin 2010: D. Helperin, „Gej identitet prema Fukou“, prev. D. Maljković, Beograd: QT 1–2, 202–209.
Džagouz 2007: A. Džagouz, Queer teorija, Uvod, Beograd: Centar za ženske studije.