Potkraj XIX veka, muški akt je bio gotovo u potpunosti odsutan sa fotografija, sa izuzetkom Sandowa, plavokosog bodi bildera iz Königsberga, u tadašnjoj Prusiji. Ovaj bivši slikarski model, postao je poznat kao ''Najjači čovek na svetu'' (''World's Strongest Man''). Nakon njegovog prvog pojavljivanja u SAD, Florenz Ziegfeld ga je uzeo pod svoje, i uskoro potom, postao je poznat kao "najsavršeniji čovek na svetu". Popularne cartes de visite, slične današnjim razglednicama, prikazivale su ga obučenog samo u smokvin list. Ali, izgleda da je on jedini kome je to pošlo za rukom. Muška nagost je bila izvan granica prihvatljivog društvenog ponašanja i bila je dozvoljena samo retko na slikama i povremeno u vodviljima. U okvirima umetnosti, muško nago telo je ponovo postalo cenjeno, dok se, nasuprot njemu, žensko telo nije gubilo iz vida još od antičkog doba.

---

Stari Grci su nago muško telo smatrali idealnim predmetom za vajanje. Tunike i toge, koje su muškarci nosili, u svakom slučaju su ostavljale otkrivenim veliki deo muškog tela. Međutim, učestvovanje u sportskim takmičenjima bez imalo odeće je bila svesna odluka Starih Grka. Prethodno su mladići bili na izvestan način pokriveni, ali je doneta odluka da ipak treba da trče, rvaju se, bacaju koplja i diskove, nagi. Ovo se, možda, dogodilo zato što je oblik homoseksualnosti, koji su Grci odobravali - zanimanje starijeg muškarca za mlađeg - navodio starije muškarce na to da žele da vide one mlade kako nastupaju u savršenom i neukrašenom izdanju, nalik na izvajane, što je više moguće.

Sasvim je očigledno da se u to vreme muško telo mnogo više smatralo seksualnim objektom nego žensko, koje je mnogo rede vajano i često je prikazivano prekriveno velovima.

Tradicija korišćenja skulptura muških aktova za spomenike i ulepšavanje vila bogataša, nastavila se i u doba Rimljana, ali sa usponom hrišćanstva, muški aktovi su nestali. U stvari, pod uticajem Istočne crkve, koja je zabranjivala prikaze likova, svako prikazivanje ljudi je prestalo. Crkva je, međutim, dozvolila ikoničko predstavljanje svetaca i važnih ličnosti, ali ono je bilo dvodimenzionalno i obično izvedeno u jednostavnom mozaiku.

Kakvo li je olakšanje bila Renesansa za ljubitelje ljudskog obličja? Duge godine čekanja su bile bogato nagrađene. Michelangelo je bio predvodnik, sa mnoštvom svojih ukrasnih skulptura, kao i onih za grobnice. Muški aktovi na tavanici Sikstinske kapele su urađeni u istom stilu kao i njegove skulpture: impozantne, plemenite figure koje osluškuju prošlost. Klasične skulpture su vraćene iz podzemne izolovanosti, da bi otkrile antičke ideale lepote u obliku muškog tela. Savremeni skulptori su povremeno zakopavali svoja dela, u nadi da će biti otkrivena kao antikviteti!

Muški akt, onako kako su ga izvajali i izlili u bronzi Donatello, Cellini (Čelini), Michelangelo i dr., postao je prihvaćena umetnička forma u Renesansi i nakon nje. Renesansa, koja je u Francusku stigla kroz napore Fransoa I, u XVII veku, obznanila je povratak muškog akta - naravno, ali i ženskog. Tanane, uskih kukova, dugonoge žene, prikazivane na skulpturama tog doba, bliske su današnjim modelima. Bujnost je došla kasnije. Muški akt je ostao onakav kakav je dominirao italijanskom umetnošću - snažan, mišićav, ratnički tip.

U to vreme podučavanje umetnosti je zahtevalo od učenika da svoje modele crtaju nage, pre nego što ih naslikaju potpuno odevene. Ovo je vodilo boljem razumevanju ljudskog tela i načina na koji ono funkcioniše. Leonardo da Vinci je proučavao leševe, a umetnost i medicina su zajedno napredovale u istraživanju tela. Čak je i kralj ''Sunce'', Luj XIV, nacrtan nag, pre nego što je naslikan u celoj odori i sa skiptarom. Da li je moguće da je to veoma dobro građeno telo koje se nalazi na crtežu kraljevo sopstveno? Izgleda malo verovatno da je on imao strpljenja za poziranje, ali, s druge strane, smatrali su ga zgodnim u mladosti.
Leni Riefenstahl Kraft, 1936.

Slike bogova i raznovrsne mitološke scene su i dalje uključivale muški akt u XVI i XVII veku u Francuskoj, što je bio mnogo redi slučaj u severnim zemljama. Dürer je bio lep čovek i portretisao je sebe nagog. On je često slikao i muške i ženske aktove i mada se nije oslanjao na klasičnu tradiciju, bilo je izvesne doze realizma kod njegovih muških figura. Severna klima bi obeshrabrila svako prikazivanje nagosti - odeća je tamo neophodna. U Francuskoj i Italiji je, međutim, toplije vreme davalo izvesnu slobodu telu, pa videti ga delimično razodevenog nije bila nikakva novina.

S Napoleonovim usponom, umetnički stilovi su se do izvesne mere izmenili i slike i skulpture su se često koristile u slavu Cara. Napoleon je želeo da učvrsti svoj klimavi tron povezujući ga sa čvrstim tradicijama iz prošlosti. Slikari, poput Davida, su se ovome povinovali i slike, osmišljene da oplemene rat i ratnike, kao što je slika Zakletva Horacija, obilovale su nagim muškim telima. Vajar Antonio Canova je bio neverovatno uspešan u klasičnih formi u čisto belom mermeru. Međutim, njegov veliki, nagi Napoleon se nije baš mnogo dopao caru i konačno je pronašao svoj dom u raskošnoj kući vojvode od Wellingtona u Londonu, kao neka vrsta ratnog trofeja posle poraza Napoleona kod Waterlooa.

Tokom 1830-tih godina, nakon Napoleonovog pada, više tržišno orijentisana vlada, predvođena Lujem Filipom, "građanskim kraljem", iznenada je uklonila sve prizore nagih muškaraca sa scene. Savremeni muškarac, zakopčan u crno odelo i sa cilindrom na glavi, izgledao je sasvim drugačije bez svog klasičnog dvojnika.

Prvi fotografi su, međutim, brzo razvili unosan posao kopirajući poze modela i prodajući ih umetnicima. Nabavljanje živih modela je uvek bilo skupo za siromašne slikare i fotografije modela u klasičnim pozama su bile od velike koristi. Tako su nastale fotografije muškog akta. Prizori modela koji čuče, savijaju se, podižu ili se bore sa drugim muškim aktom su kopirani i korišćeni kao izvor materijala za čitavu bujicu umetnika, uglavnom u Parizu.
George Platt Lynes Gordon Hanson, 1954.

U drugom delu XIX veka, u SAD, filadelfijski slikar Thomas Eakins je koristio fotografiju da kreira poze i scene na sopstvenim slikama. Ove fotografije su i same bile umetnička dela. Izgleda da je postojala i voajerska strana njegovog stvaralaštva. Očigledno je da je on crpeo uživanje iz namamljivanja zgodnih mladića da skinu svoju odeću i poziraju za fotografisanje - što je veoma neobično ponašanje za preterano čedno viktorijansko društvo.

Jedan od prvih iskoraka iz korišćenja umetnosti kao izgovora za posmatranje muškog tela učinio je Eadweard Muybridge. Bio je fasciniran ljudskim i životinjskim telima u pokretu, pa je izumeo tehniku fotografisanja pokreta, koristeći niz kamera. Njegovi muški i ženski aktovi su trčali, skakali, plesali, bacali kugle i prikazivali kako telo funkciniše dok se kreće. Trebalo je dosta vremena da ove fotografije budu objavljene u strogom američkom društvu 1870-tih i 1880-tih godina, ali nauka je na kraju prevladala i fotografije muškog akta su postale dostupne javnosti po prvi put.

Neke od prvih fotografija muškog akta su bile i one koje je izradio baron Wilhelm von Gloedena u Taormini na Siciliji. Izgnani baron nije imao novčanih sredstava i fotografisao je lokalne dečake obučene samo u vence i sandale, a ponekad čak ni u to. Ove fotografije su navodno ponovo oživljavale nagi život antičke Grčke i prodavane su turistima. Baronov rođak, Guglielmo Plüschow je radio nešto slično i, do kraja veka, nekoliko fotografa u Rimu je izrađivalo fotografije muških aktova i ne pretvarajući se da su to starogrčke replike. Istovremeno je, u Nemačkoj, Theodor Hey fotografisao manje klasične muške aktove, uglavnom napolju, obasjane suncem.

Neposredno pred Prvi svetski rat, turneja Ballet Russe-a Diaghileva, imala je ogroman uticaj na muziku, slikarstvo, modu i ponašanje uopšte. Njegove zvezde, među kojima su bili Nijinsky i Pavlova, bile su otvoreno seksualne na sceni i njihov baletski repertoar je stvorio atmosferu snažnih emocija i raskalašnih pokreta. Šta više, mogli ste videti gipka i vitka tela igrača.

Rat je priveo kraju veliki deo viktorijanske hipokrizije i moralnog čistunstva, možda delom i zbog toga što je odeća postala mnogo manje formalna. Muškarci u uniformi i žene angažovane na ratnim poslovima nisu mogli da si priušte da budu stegnuti ili da troše vreme na detaljno odevanje. Ove promene su bile posebno očite kod žena: haljine su postale mnogo jednostavnije, a korseti i duge suknje su napušteni. Rat je doneo sa sobom jedan ležerniji moralni kodeks i ovaj živahniji, očiglednije seksi svet je rado prihvatio nova napredovanja umetničke fotografije, uključujući i muške aktove.

Umetnički fotografi, poput Freda Hollanda Daya, fotografisali su maglovite, zamišljene mladiće koji tumaraju unaokolo po velikim stenama i šumskim barama pre rata. Ali, posle rata Imogen Cunningham je fotografisala svog lepog muža Roia, kako se go penje na Mount Rainier, na mnogo realističniji način. Slobodne 1920-te godine su donele i muške i ženske filmske zvezde, koje su bile spremne da pokažu neograničene količine svojih tela.

Rudolf Valentino i Ramon Navarro su bili zvezde dvosmislene seksualnosti kojima su sopstvena tela bila biznis. Filmska industrija je uvidela da su muškarci kao seksualni objekti dobri za blagajne, pa je nastavila da ih predstavlja publici. Ovo je bilo plodno tle koje su prethodno zaposedali samo Sandow i njegovo lepo telo. To je predstavljalo veliki iskorak iz formalne viktorijanske predstave muškarca koja je uključivala bradu i crno odelo iz tri dela.
Robert Mapplethorpe Thomas, 1986.

Vodvilj je redovno predstavljao igrače, kao što je Ted Shawn iz Denishawn trupe i distrubuirao je fotografije za obožavaoce svuda. Ovi prikazi su predstavljali izvođače u njihovoj scenskoj garderobi ili bez nje.

Oslobađanje tela su pre prvog svetskog rata anticipirali "naturalisti" i nudisti, koji su provodili odmor nagi. Kod muškaraca se, štaviše, pojavilo narastajuće zanimanje za unapređenje sopstvenog fizikusa, a kada bi to i učinili, imali su tendenciju da požele i da ga pokažu. Ovo je postalo tema časopisa koji su počeli da se pojavljuju u posleratnom periodu, uvećavajući tako vidljivost prizora muškog akta.

Iako su naturalistički i nudistički časopisi imali svoje ozbiljne čitaoce, oni su takođe pružali priliku široj publici da vidi nage muškarce i žene. Međutim, uprkos svojoj nevinoj prirodi, ovi časopisi su držani na vrhu police ili ispod tezge i hrabri kupac je morao da ih traži od prodavaca. Časopisi koji su se bavili telesnom gradom su počeli jednako nevino kao sredstvo za razmenu saveta o dizanju tegova i dijetama. Ali slike snažnih i srčanih dizača tegova, koje su pratile ovakve savete, dopale su se homoseksualnim čitaocima koji nisu išli u gimnastičke dvorane. Izdavači su to brzo shvatili i ovi časopisi su ubrzo počeli da prikazuju svoje bodibilderske zvezde na čulno uzbudljivije načine.

Fotografije glumaca i igrača, kao i nudista i bodi bildera, činile su ukupan zbir materijala dostupnog prosečnom ljubitelju golotinje pre Drugog svetskog rata.

Do 1930-tih godina, neki fotografi, poput Georgea Platt Lynesa u SAD, Angusa McBeana u Engleskoj i Raymonda Voinquela u Francuskoj, fotografisali su muške aktove, ali uglavnom zarad uživanja sopstvenih prijatelja. Muški akt bi se ponekad pojavio i na ponekoj izložbi fotografija, ali to je bio redak slučaj. Većina muškaraca je i dalje bila nevoljna da vidi sebe onako kako ih je priroda stvorila.

Drugi svetski rat je još više oslabio moralni kodeks i pravila odevanja i posle njega časopisi koji su se bavili telesnom građom su se pojavili u sasvim novom formatu. Bila je to golotinja zarad golotinje same, kako su to izložili Bruce od Los Angelesa, Lon od New Yorka i mnogi drugi. Sada je postojalo pravo izobilje slika za one koji su ih želeli.

A ipak je prizor nagog muškog tela i dalje bio pod neprijateljskom paljbom. Tokom 1950-tih godina, i s početka 1960-tih, fotografi, a posebno časopis Boba Mizera Psysique Pictorial, konstantno su napadani, sve do 1968. godine, kada je Lynn Womack, izdavač Grecian Guild Pictorial-a, konačno uspela da ubedi Vrhovni sud da golotinja nije opscena. Ovo je predstavljalo veliki korak napred za muški akt i fotografi i časopisi su ga se brzo dočepali.

Do kraja 60-tih godina XX veka, stavovi prema "skidanju do gole kože" su postali ležerni, ali uprkos tome što su golaći redovno prikazivani u novinama, bilo je potrebno izvesno vreme da i umetnička fotografija to postigne. Dok su se aktovi brzo širili u onoj vrsti štampe koja se i dalje prodavala ispod tezge, u umetničkom svetu su mnogo teže prihvatani.

Deset godina nakon odluke Vrhovnog suda, prva izložba posvećena muškim aktovima u galeriji Marcuse Pfeifer u New Yorku, naišla je na loše kritike od strane muških kritičara. Oni su i dalje videli muški akt kao oblast rezervisanu za homoseksualce ili žene koje žele da vide muškarce uprošćene, razvlašćene. Samo je Rene Ricard shvatio šta je to što je smetalo kritičarima. Napisao je: "Zar muške genitalije ne izgledaju na izvestan način... dekorativno, poput pribora dodatog da bi bilo zabavno?". Problem je bio penis. Muškarci nisu želeli da se na njihove penise gleda kao na izvore zabave, a da bi se izbegla takva reakcija, najbolje je pokriti ih.

Na nesreću kritičara, čitav talas je bio protiv njih. U vreme ove izložbe, na njujorškoj sceni je već postojao Robert Mapplethorpe, koji je ubrzo prepoznat kao jedna od vodećih snaga sveta umetnosti. Njegovo cveće, lepi ljudi i veliki penisi su bili opojna kombinacija za materijalno bogatu publiku 80-tih godina XX veka. Bio je to početak disko ere - ljudi su bili seksualno aktivni i AIDS se još nije pojavio. Muški akt je izvojevao poštovanje. Postao je umetnost koju je publika kupovala. Stopama Mapplethorpea pošli su i komercijalni fotografi, kao što su Bruce Weber, Herb Ritts, Francesco Scavullo, Greg Gorman i mnogi drugi. Ubrzo je muški akt počeo da prodaje donji veš, parfeme i žensku odeću.
Pierre et Gilles Saint Pierre Marie Chanel, 1990.

Uskoro su se namnožile knjige, kalendari i razglednice, kai i gej porno filmovi i njihove prolazne "zvezde" koje su preko noći postajale slavne. Jeff Stryker se pojavio u Interview Magazine-u. Nije mu predstavljalo problem da ženi koja ga je intervjuisala kaže koji deo njegove anatomije ga je izdvojio od ostalih porno zvezda.

Do 90-tih godina XX veka, muška golotinja je postala sveprisutna. Filmske zvezde, poput Brucea Willisa i Tima Robbinsa, otvoreno su nam dozvolile da bacimo pogled na njihove genitalije. Pojavili su se i filmovi o snimanju porno filmova.

Sada kada je muški akt izašao u javnost, pravila odevanja su postala još ležernija. Poslovna odeća je postala neusiljena. Čak i neke veoma ozbiljne kompanije petkom dozvoljavaju neformalno odevanje. Mnoge firme, koje se nalaze u predelima sa toplijom klimom, kao što su Los Angeles ili Miami ne postavljaju nikakve zvanične uslove. U Miami Beach-u čak i policajci nose šorceve i voze bicikle. A treba, takođe, da imaju i lepe noge.

Patrijarhalna viktorijanska figura, sa zakopčanim okovratnikom, nestala je. Njen današnji duplikat je passe i jedino se može naći skriven u najproređenijim visinama direktorskih ureda. Mladi muškarci vežbaju po teretanama. To od njih zahtevaju njihove zaposlene žene i devojke.

Bila su potrebna dva rata i mnogo odlučnih fotografa oba pola, da se muškarci izbace iz svoje odeće i da se vrate klasičnom i renesansnom gledištu o tome kakav je muškarac - lep, koliko i žena. Danas muškarci i žene dele mnoge poslove i odgovornosti. Više nije posao muškarca da donese kući slaninu, a posao žene da je isprži i izgleda lepo. Lepota je sada podjednako obaveza i za muškarce i za žene.

Začudo, otkrili smo da su upravo oni kvaliteti kojima su se homoseksualci oduvek divili kod drugih muškaraca, upravo oni koji se i ženama najviše dopadaju. Samo ih naprosto niko ranije nije ni pitao. Zavisile su od muškaraca i ćutale. Sada mogu da se dive jakim butinama, širokim leđima ili "pločicama" na stomaku.

Ono što se od žena zahteva vekovima ("Budi lepa!"), sada se traži i od muškaraca. Muškarci se možda odriču Big Daddy imidža, svlačenjem do gole kože, ali takođe ulaze u oblik bliži korisniku (user-friendly mode).

Kao što je malo verovatno da će se žene vratiti u kuhinju i da će se odreći svoje slobode, tako su i veoma male šanse da će se muški akt u skorije vreme pokriti. Bio je potreban ceo jedan vek da se muško telo probije kroz odeću. Baš prija. A
ono što smo naučili u XX veku jeste: ako prija, samo napred.

Iz: David Leddick, Male Nudes, Taschen 2001.

Prevod: Ivana Vujanović