19. vek

Istinske odlike 19. veka postale su očite u godinama između 1830. i 1840. Industrijalizacija je stvorila novi tip čoveka. Aristokratija je smatrala, kao i u prethodnim vekovima, da je ispod časti baviti se "biznisom". Ali, bogatstvo koje su ubrzo krenuli da zgrću baroni čelika, železnica, nafte, gume, te brodovlasnici i drugi njima slični, uticalo je da se stavovi menjaju. Novac je bio vrlo ubedljiv argument, pa su ovi novoobogaćeni muškarci počeli da se žene plemenitaškim ćerkama i ubrzo formirali nove vladajuće slojeve.

Ovo je imalo neposredan uticaj na umetnost. Evropske umetničke zbirke bile su prepune prikaza golih žena u raznim ambijentima - u haremima, okovane na steni, nasukane na nekakvoj plaži, dok se pretvaraju da su boginje - dok, s druge strane, prikaza golog muškog tela gotovo da nije ni bilo. Muškarci koji su vladali društvom želeli su da vide svoje žene gole, pod maskom umetnosti, pogotovo u toj eri zakopčanosti do grla. Ali, posmatranje sopstvenog pola kao bespomoćnog, ili privlačnog, a da to nije bilo kroz prizmu novca i moći, postalo je tabu.

U ovom periodu, četvrtoj i petoj deceniji 19. veka, započelo je bujanje fotografije, pogotovo portreta. Rane dagerotipije davale su izokrenut lik, bez negativa i u samo jednom primerku. Međutim, njih su brzo zamenile staklene foto-ploče, koje su se mogle umnožavati. Umetnici su odmah uočili koliko ovo može biti korisna zamena za statične studijske modele i eksterijere. Ubrzo je krenulo štancovanje fotografija pejzaža, ulica i kuća, te naravno aktova. Aktovi su prikazivani u svim poznatim dramatično-herojskim pozama, uobičajenim za slikarstvo, dok su, kao i studijski modeli, ove slike zbilja otkrivale sve i malo toga ostavljale uobrazilji na volju. Većina kupaca je želela fotografije ženskih aktova za kućnu razonodu, a ne radi umetničkog nadahnuća. No, svakako je bilo i one klijentele koja je kupovala fotografije nagih muškaraca i uživala u njima.

Stoga je tu istinsko ishodište muških aktova na fotografiji - u poziranju nagih modela u studiju umetnicima koji će kasnije to inkorporirati u svoja dela. Osim ovog izuzetka, muška nagost je rigorozno skrivana od očiju javnosti, sve do kraja 19. veka. Kao i sve drugo, uostalom, jer, čini se, nikada u istoriji ljudi sebe nisu toliko pokrivali odećom, kao tada. Žene su bile zatrpavane garderobom, slojevima odeće zapravo, koji su potpuno obmotavali žensko telo. Uparađene, natrontane, nakinđurene perjem, čipkama i volanima, dame 19. veka su bile pokretni izlozi za nove tkanine, obuću, galanteriju, šešire, šalove i sve ono što je zahuktala tekstilna industrija izbacivala na tržište.

Muškarci su nosili kapute, duge gaće, visoke čizme i cilindre, uz nezaobilazne štapove. Ukoliko ste želeli da izgledate ozbiljno u 19. veku, ono što ste oblačili ukazivalo je koliko ste uspešni u životu. Sve što ne biste kao muškarac stavili na sebe, dali biste svojoj ženi. One jedva da su se mogle kretati, utegnute u svoje korsete, tesne čizme i rukavice, noseći šešire koji su ostavljali slobodan pogled samo napred. Bili su to najočitiji simboli ženske podređenosti muškarcima.

Dakle, ne samo da je muška golotinja bila skrivena, već je bila i opterećena gomilom tabua. Napoleonov sinovac, Napoleon III i carina Eugenie ohrabrivali su privredu i umetnost u Francuskoj tokom Drugog Carstva, pa su umetnici našli solidno uhleblje. Car je voleo ženske aktove i oni su postali gotovo sveprisutni na zidovima viših klasa. No, muških aktova nema nigde. Muškarci nisu voleli sebe da vide gole, a seksualna privlačnost nije bila integralni deo njihove poželjne društvene uloge. Oni su bili konzumenti ženske golotinje. Ono što bi se, pak, ženama svidelo nije ni smatrano odveć bitnim. A muškarci koji su voleli druge muškarce? Oh, užasa! U 18. veku, dva muškarca koja dele postelju činila bi time nestašluk u očima javnosti, ali takav stav je odavno bio pokopan.

U novom kapitalističkom svetu, novac je značio moć, a ta moć se morala nekako prikazati. Go muškarac je bez moći, a tek će 20. vek izmeniti ovu
predstavu.

---

Već negde oko 1872. godine, Eadweard Muybridge odlučio se za naučni pristup modelima i tako stvorio prve radove koji su prikazivali nago muško telo nevezano za umetničko stvaralaštvo. Muybridge je razvio poseban postupak fotografisanja u zamrznutim kadrovima da bi posmatrao kretanje ljudi i drugih stvorenja. Njegova fotografija je otkrila da konj u galopu u nekom trenutku ima sve četiri noge u vazduhu, što je bila novost za slikare scena sa konjima koji su mislili da je tako nešto nemoguće. Za potrebe fotografisanja ljudi dok trče, skaču ili se rvu, Muybridge je insistirao da muški modeli budu goli. Da se primetiti da su ti modeli uglavnom zgodni i lepo razvijenih tela. Kao što će se vek kasnije pokazati na primeru dr. Kinsija, polje naučnog istraživanja često se formira iz ličnih interesovanja.

Filadelfijski slikar Thomas Eakins fotografisao je gole muškarce za potrebe kasnije izrade slika. Bio je generalno veoma zainteresovan za razodevene muškarce, a izgubio je profesuru zbog insistiranja da i devojke na studijama umetnosti crtaju muške modele bez pregača preko osetljivih delova tela. Na njegovim fotografijama, kao i na slikama, nema ničeg erotskog, tek, šest studenata se na njegov nagovor skinulo, da bi se goli rvali u šumarku, dok ih je on fotografisao, a to bi se u bilo kojem vremenu moglo smatrati ponešto neobičnom aktivnošću.

Muybridgeove studije ugledale su svetlo dana tek 1887., punih deset godina nakon što su nastale. Kao i kod Eakinsovih fotografija, taj nagoveštaj skandala koje su mogle izazvati, budio je interesovanje javnosti za njih, ali nauka im je davala duh uvaženosti i time pomogla da se malo gvirne na mušku obnaženost pred kraj veka.

Ipak, takve uvaženosti nije bilo oko barona von Gloedena, nemačkog aristokrate koji se nastanio na Siciliji. Baron je slikao lokalne mladiće u nameštenim prizorima antičke Grčke. Modeli su obično nosili pregače i sandale, ali nekad ni to. To niti su bile naučne studije, niti skice za platno - reč je o prvim umetničkim reprezentacijama muške nagosti u fotografiji.

Turisti koji su dolazili na ostrvo mogli su kupiti njegove radove. U Napulju, von Gloedenov rođak, Wilhelm von Pluschow, poznat i kao Guglielmo, pravio je slične fotografije, a tu si bili i drugi. Teško je zamisliti da su otmene dame sa velikim šeširima kupovale ovakva dela. Tržište je bilo samo za mušku klijentelu, za muškarce kojima se dopadaju muška tela.

U Rimu, fotografi A. Calvas i Vincenzo Galdi ubrzo su počeli da slikaju gole muškarce, očito za isto tržište, ali bez antičke inscenacije. U Nemačkoj je to radio Theodor Hay.

Von Gloeden i njegovi sledbenici nisu radili ilegalno. Njihova fotografija je smatrana umetnošću, bliskom rafiniranim radovima Alma-Tademe na kojima figuriraju antička Grčka i Rim. Ipak, u to doba "ne pitaj i ne govori" (don't ask, don't tell) odnosa prema homoseksualnosti, prećutno se shvatalo da su najzagriženiji kupci ovakvih dela ipak istopolno orijentisani. Von Gloeden i drugi su započeli posao sa serijama ovih fotografija koji je bez prekida cvetao do Prvog svetskog rata.

Pred kraj 19. veka javio se i entuzijazam za bodibilding. Vežbališta su nicala na sve strane, a čak je i austro-ugarska carica Elizabeta vežbala zgibove u carskoj palati u Beču. Neizbežno, rodila se surevnjivost čije telo je lepše oblikovano. Mnogi su smatrali Nemca Eugena Sandowa za najzgodnijeg. On je zapravo bio dizač tegova, ali njegova plava kosa i dobar izgled, o dobro građenom telu da i ne govorimo, uskoro su privukli mase obožavalaca i obožavateljki. Veliki američki impresario, Florenz Ziegfild angažovao ga je za turneju po SAD, gde je Sandow postao zvezda. Obično je pozirao samo u sandalama i sa smokvinim listom. Navodno su okolo cirkulisale igraće karte sa njegovim likom, predmet sakupljanja horde obožavateljki, ali nesumnjivo je i mnogo muškaraca volelo Sandowa.

Publicitet koji je dobio svedoči o tome da su tabui o nagim muškarcima počeli da se urušavaju. Štaviše, tamo gde su žene mogle da izlažu svoja tela pogledima samo ukoliko su nosile prikladne kostime, muškarci poput Sandowa su pokazivali svoje golo telo. Posle stotinu godina, muško telo je konačno prikazivano i obožavano otvoreno, pošteno govoreći, kao seksualni objekat. Zato će 20. vek polako ali sigurno vratiti mušku nagost u javni prostor.

1900-1920

Prve dve decenije dvadesetog veka razlikuju se znatno u karakteru. U godinama do 1910., svet se kretao sličnim ritmom kao u celom prethodnom stoleću. Premda su automobili, električna struja i telefoni sve više postajali uobičajeni, običaji i svetonazori ostali su istim kao i nekoliko decenija ranije. Muškarci i žene i dalje su bili zakopčani do grla, utegnuti i strogi.

Fotografije Njujorka na razmeđu vekova pokazuju ljude odevene većinom u crno. Gospoda je nosila dugačke kapute i formalne šešire, dok su dame bile zarobljene u suknjama do zemlje, dugim rukavima i neobično velikim šeširima - čak i po najgorem letnjem suncu. Crne senke, kao i njihova odeća prate ih dok se tako zlopate u vrućini i omorini. Kako su samo šokantne, a opet privlačne, morale biti fotogragije nagih tela. Barem je neko, negde, bio prijatno raskomoćen!

Dok je visoko društvo bilo preokupirano priređivanjem otmenih vrtnih zabava, okrećući pogled dalje od tenzija koje su se gomilale na sve strane, slikati muške aktove bilo je moguće samo premeštanjem modela u neku daleku, bajkovitu zemlju. Ovo je upravo ono što je baron Wilhem von Gloeden radio uspešno i temeljno na Siciliji.

Baron Gloeden je rođen 1856. godine i poživeo je sve do 1931. U svojim dvadesetim dospeo u sicilijanski gradić Taorminu, u nadi da će mu blaga klima pomoći da izleči tuberkulozu, što se zbilja i desilo. Ipak, u međuvremenu je potrošio porodični imetak i bio je primoran da pronađe nekakav posao. Njegov rođak, Wilhem von Pluschow radio je u Napulju kao fotograf, pa je Gloeden odlučio da okuša svoju sreću u Taormini, baveći se komercijalnom fotografijom. Uskoro, baron je srećno spojio svoje zanimanje za fotografiju sa svojim ne manjim zanimanjem za dečake. Dok je fotografisao panoramu Sicilije i njenih spomenika, počeo je da oživljava prizore života u antičkoj Grčkoj, tako što je svoje imaginarne svetove na fotografijama ispunio golim dečacima.

U to doba potiskivanja i sputanosti, zanimanje za klasiku je moglo biti prihvatljivo. Kao što će se pokazati, prikazivanje golotinje moralo je uvek biti kamuflirano nekim drugim motivima, pa je Gloeden u svojim rekreacijma grčke prošlosti posegnuo za mladim muškarcima koji okolo hodaju goli. Staro grčko shvatanje da zreliji i stariji muškarac pomaže mladiću u sazrevanju bila je vrlo privlačna za prikrivene homoseksualce tog vremena.

Sasvim je sigurno da je bilo odnosa između muškaraca iste dobi i društvenog statusa, kao što je recimo veza između Sherlocka Holmesa i njegovog pomoćnika, doktora Watsona, ali većina istopolno orijentisanih muškaraca s početka veka činilo se da više voli odnose sa mladim dečacima. Gloedenove fotografije sanjivih i ne baš izuzetno privlačnih sicilijanskih dečaka bile su zato mnogima po ukusu. Baron je prodavao svoje radove putem narudžbina i bio vrlo uspešan u tome. Da interesi njegovih klijenata nisu bili samo filantropski, vidimo po samim slikama na kojima se penisi dečaka vide sasvim jasno. Očigledno je da su mnogi od modela za poziranje birani upravo zbog veličine svojih udova. Svakako bi bilo zanimljivo znati kako je baron fon Gloeden prikazivao svoje radove potencijalnim mušterijama, uglavnom turistima koji su bili na uobičajenom proputovanju kroz Italiju i Siciliju. Imao je nekoliko nivoa odabranog materijala, među kojima su neki radovi bili na ivici tvrde pornografije.

Istovremeno je njegov rođak u Napulju, Wilhem Pluschow, poznat još i kao Giglielmo radio na sličnim temama, pa je nekad teško utvrditi autorstvo fotografija, budući da mnoge nisu potpisane.

Italijanski fotografi kao što su Gaetano d'Agata, Vincenzo Galdi i A. Calavas ubrzo su krenuli sličnim stopama. Njihov rad je nagovestio ono što će kasnije biti standard u muškoj pornografiji - mnogo mišiča i penis kao centralni deo slike.

Drugi nemački fotograf, Artur Schulz bio je izgleda pod uticajem Gloedenovog rada, ali nije stavljao svoje modele u kontekst klasike. Takođe je radije birao zrele, dobro građene muškarce nego mlade dečake. Na razmeđi vekova, Schulz je bio prvi koji je iskoristio zanimanje za sport kao opravdanje za slikanje golih muškaraca. Zgodni sportisti na njegovim slikama se rvu, sparinguju i čini se da uživaju u tome.

Muške aktove su radili i Nemac Hugo Erfurth, unoseći doduše nešto više artizma u slike, kao i Theodor Hey. U Francuskoj je radio Paul Pichier, a Frank Eugene Smith u Engleskoj.

Ova vrsta "umetničkih" fotografija pojavljivala se pod tradicionalnim izgovorom obezbeđivanja modela za umetnika i medicinare. U Nemačkoj se 1906. godine pojavilo nekoliko tomova ovih fotografija, čiji je priređivač bio jedan od profesora anatomije na berlinskom univerzitetu. Uglavnom su prikazivale donekle nezgrapne muškarce u pozama antičkih statua. Golotinja spreda prikrivana je draperijama i pojasima, a modeli su uglavnom izgledali pomalo nesrećni zbog činjenice da poziraju goli napolju, za razliku od svojih uvek veselih i razigranih italijanskih kolega.

U Sjedinjenim Američkim Državama, fotograf Fred Holland Day koristio je podjednako religioznu i pagansku inscenaciju za svoje slike. Gole genitalije su kamuflirane senkama i udaljenošću od objektiva kamere, a sve njegove fotografije poseduju tu mekanu zamućenost, smatranu pomodnom u tom trenutku.

Sanjivi muškarci na njegovim slikama bili su u javnosti prihvaćeni kao umetnički rad, ali prikazavši sebe kao golog, mrtvog Hrista, prethodno se izgladnjujući do kosti, Day je izazvao javno gnušanje. Mrtav Isus je jedno, ali obnaženi Isus svakako je nešto sasvim neprihvatljivo u očima tadašnjeg društva, bez obzira što su ga umetnici vekovima ranije prikazivali golog, osim komada tkanine na bokovima. Očito, niko još nije bio spreman za obnaženog Hrista.

Druga dekada, nakon brutalnog kraja zlatne viktorijanske i edvardijanske epohe što ga je doneo Prvi svetski rat, označila je sveopšte oslabađanje od terora steznika. Muškarci su obukli uniforme i otišli u rat, žene su krenule u fabrike i bila im je potrebna praktičnija odeća. Ovo je uticalo i na ukus u fotografisanju. Rat je uskovitlao ljude sa obe strane rovova, oteo ih iz njihovih malih gradova i bacio u potpuno novo okruženje. Sada su bili mogući kontakti među različitim društvenim grupama, seks među muškarcima svakako dostupniji i lakši. Nedosanjani snovi su postali stvarnost i krutosti starog

U Americi se pojavljuje nova generacija fotografa, među njima i Imogena Cunningham. Ona je 1915. godine napravila seriju fotografija svog supruga, Roia Partridgea. Nekako nije bilo ni potrebe da ih nazove "Narcis" ili slično ovome, niti da ih smešta u kontekst antike. Premda donekle smerne, one su jednostavno iskaz divljenja prema savršenom muškom telu. Ove fotografije ne nose aluziju na homoseksualnost, ipak sasvim sigurno je mnogo muškaraca uživalo u njima, dakako i posle skandala koji je izbio nakon njihovog objavljivanja u lokalnim novinama.

Edward Weston, još jedan od novih američkih fotografa, takođe je stvarao dela koja su bila lišene potrebe da se pravdaju nekim "umetničkim" motivom. To su jednostavno bile slike nagih muških tela. Weston je polako napuštao raniju namernu zamućenost aktova, a njegov rad nagoveštava među prvima zaokret ka realizmu u prikazivanju muških tela.

Naravno, u narednim godinama još uvek ce biti potrebno pravdati prikazivanje nagih muških tela nekakvim smeštanjem u kontekst sporta ili zdravlja, tek, ideja da je moguće uživati u prizoru nagog muškarca polako je počela da se pomalja, iako isprva zastrašujuća. Pomisao da bi u tom istom prizoru mogle da uživaju žene bila je pak
isključena.

1920-1940

Slobodnije ponašanje i odevanje nakon Prvog svetskog rata, povukli su za sobom novo zanimanje za zdrava, ili barem atraktivnija, gola tela. Moda je ženama diktirala mršavije, ravno, dečačko telo. Bilo je potrebno dosta držanja dijeta i vežbanja da bi se nekad omiljena bujna viktorijanska prsa i kukovi stesali u novi pomodni oblik. Muškarci su naravno bili tu da daju primer. Vojnička obuka tokom rata naglašavala je potrebu za fizičkom spremnošću, pa su muškarci, vrativši se kući, nastavili da redovno održavaju dobru kondiciju. Odatle se rodila ideja da bi muškarci i žene trebalo da izgledaju podjednako zanosno i elegantno, kako obučeni tako i goli.

Bilo je onih, kao što je Bernarr McFadden u Sjedinjenim Američkim Državama, koji su verovali da istinsko zdravlje počiva na tome da se bude razgolićen, što je više moguće. Rođen je nudizam. Sam McFadden je sopstvenim likom i telom krasio naslovnu stranu svog časopisa ''Fizička kultura'' (Physical Culture). Časopisi u Engleskoj kao što je ''Polet'' (Vim) koji je preimenovan u ''Zdravlje i učinkovitost'' (Health and Efficiency), a zatim u ''Zdravlje i snagu'' (Health and Strenght) objavljivali su gomilu prizora živahnih nudista. Ovakve časopise dobrim delom su kupovali oni koji niti su bili zainteresovani za zdravlje niti sopstvenu učinkovitost, već su pre hteli da vide gola tela. Ovakvi časopisi preteča su kasnijih erotskih magazina za heteroseksualne muškarce, kao i publikacija o kondiciji i fizičkoj kulturi, još uvek fascinantnih za ljude bez obzira na njihove seksualne sklonosti.

Oni koji su verovali u blagotvornost izlaganja svojih tela suncu i vazduhu okupljali su se već na razmeđi vekova i nazivali sebe naturistima. Među njima je bio i George Bernard Shaw, pisac. Ali fotografije nudističkih kolonija koje su počele da niču u Nemačkoj, Francuskoj i Skandinaviji bile su nešto novo. U očima zakona, časopisi koji su donosili ovakve fotografije mogli su se baviti samo zdravljem ili seksom - nezamislivo bi bilo da čine oba. Seks definitivno, u očima zakona, nije smatran delom zdravlja.

Nemačka vojska dvadesetih godina, pak, smatrala je da golotinja može biti kako zdrava tako i osnažujuća. Major Hans Suren napisao je delo ''Muškarac i sunce'' (Der Mensch und die Sonne) u kome je izneo svoje poglede na važnost telesnog vežbanja i sunčeve svetlosti u formiranju snažnih tela. Nekim nemačkim oficirima ideja se dopala, pa su svoje ljudstvo bez odeće izvodili na vežbanje u prirodu, što je uključivalo i gologuzo jahanje neosedlanih konja kroz vodu.

Trend fotografisanja muških aktova u kontekstu zdravog tela nastavljen je radovima Josefa Bayera, Karlwillija Damma, Gerharda Riebickea, Kurta Reicherta i Herberta Lehmitza. Dve žene su radile isto, Ingeborg Boysen i Lotte Herrlich.

Pored ovakve fotografije, koja nikada nije imala za cilj da veliča lepotu ili erotičnost muškog tela, bilo je i one koja je prikazivala gole muškarce slikane u ateljeu. Savremeni ples oslobodio je igrače od dosadnih baletanki i kostima, dok je sve više muškaraca u Americi prilazilo vodvilju. Ted Shawn i Ruth St. Denis poveli su plesnu trupu na turneju, među njima i mladu Marthu Graham, dok će Shawn kasnije uzeti kompletnu postavku muških igrača.

Njihove tačke su bile spektakularne i egzotične, sa asocijacijama na Daleki istok ili američke Indijance, a Shawn je koristio svaku priliku da zbaci sa sebe odeću, dok je sa kolegama igračima iz trupe redovno pozirao fotografima nag, ili skoro nag. Gotovo da je postojala pomama za slikama golih plesača, uhvaćenih kao da nastupaju u egzoticnim igračkim numerama - a zapravo, bio je to samo izgovor da se svučeni muškarci dovedu pred objektiv kamere. Izgovora je svakako moralo biti, inače bi se kupci takvih slika mogli osećati razgolicenima. Ono što je verovatnije, bio je potreban izgovor za prodavce - ''Uzimam ove slike za sopstvenu pozorišnu zbirku, znate!''.

Filmovi i filmske zvezde u njima mogli su ponekad prikazati malo muške golotinje. Dvadesetih, Ramon Navaro se skinuo u ''Ben Huru'', dok su filmovi o Tarzanu u sebi sadržavali dobru dozu muževnih tela. Fotografija Johnnyija Weissmillera koju je Cecil Beaton slikao 1932. godine, veoma je senzualna, premda je Holivud pokušavao da sebe opere i cenzuriše delatnošću moralizatorske Haysove kancelarije (*neformalan naziv za Americko udruženje filmskih producenata i distributera - Motion Picture Producers and Distributors of America - telo kojim je od 1922. do 1945. predsedavao republikanac Will Hays, poznat po striktnim i konzervativnim pogledima na filmsku umetnost. Ovo telo je bilo toliko uticajno, da je moglo odlučivati o sadržaju i distribuciji svakog filma snimljenog u Hollywoodu tog doba. - prim. prev.)

Tridesetih godina 20. veka desila su se dva prelomna trenutka na polju fotografije muškog akta.

Prvi je bio ponovno rađanje savremene fotografije kao umetničkog sredstva. Ipak, dok je u 19. veku postojalo zanimanje za fotografije nagih muškaraca kao preciznih uzoraka i modela za umetnike, čime su se smanjivali troškovi poziranja, sada je postalo jasnije da neke fotografije nastaju zato da bi izvesni muškarci mogli da uživaju u prizoru golih muških telesa.

Pojavom novih časopisa posvećenih fizičkoj kulturi, među prikazivanim modelima su bili i braća Ritter. U ponudi su bile serije manjih fotografija, koje su se mogle naručiti i poštom. Sama braća su bili zgodni, glatki momci, dobro građeni i na fotografijama uvek depilirani, sa brilijantinom u kosi i pomalo nauljeni. Obično su nosili sveprisutne pregače oko struka, mada su na nekim fotografijama prikazani potpuno goli spreda.

Fred i William Ritter redovno su trenirali i bildovali u lokalnom njujorškom YMCA centru (*Young Men's Christian Association, udruženje mladih hrišćana koje promoviše fizičku kulturu i zdrav način života) i razvili posao slikajući se i razvijajući te fotografije u sopstvenoj mračnoj komori, da bi ih prodavali putem narudžbenica. Primerci u formatu 8x10 inča prodavani su za jedan dolar. Ovo je, uz poziranje, verovatno bio sjajan izvor prihoda u periodu Velike ekonomske krize tridesetih.

Za to vreme, u Columbusu, država Ohajo, izvesni bilder Dick Falcon razvio je posao naručivanja slika putem pošte. Distribuirane slike prikazivale su mladiće iz njegove teretane dok vežbaju. On ih je lično fotografisao i razvijao te slike.

U Njujorku je radio Edwin F. Townsend koji je slikao gole glumce i sportiste. On je najpoznatiji po fotografijama Tonyija Sansonea, plesača i sportiste vanredno zgodnog i zapanjujuće dobro građenog. On sam je vodio teretanu u Njujorku gde su tokom godina vežbali mnogi mišićavi i privlačni muškarci.

Drugi prelomni trenutak označio je rad Georga Platt Lynesa, premda su njegove fotografije uglavnom cirkulisale u uskom krugu prijatelja i poštovalaca.

Lynes je došao iz Pariza, te je dobro profitirao kao modni fotograf u Njujorku zbog širokog kruga veza i poznanstava. Kao vrlo mlad, upoznao je Getrudu Stein i mnoge druge umetnike u Parizu, gde je pokušavao da se probije kao pisac. Na njegov fotografski rad u velikoj meri uticali su nadrealisti, umetnički pokret zasnovan na izmeštanju realnih objekata u carstvo snoviđenja. Mnogi njegovi uspeli muški aktovi smešteni su među neobicne oblike i predmete, koje je i inače koristio radeći modne fotografije. Zapravo, nakon snimanja, često bi nagovorio prijatelje ili neke zgodne mladiće da se skinu i slikaju na toj pozadini.

Za neke svoje rane, eksperimentalne radove angažovao je i braću Ritter. Njegov asistent iz tog vremena, James Ogle, priseća se da je Lynes, videvši braću Ritter kako dolaze na slikanje u pregačama preko bedara, rekao: ''Momci, to vam ovde neće trebati. Mi koristimo senke.''. Neki od njegovih najintimnijih radova plod su rada sa braćom Ritter.

Tokom svoje karijere, koja se nastavila tokom četrdesetih i pedesetih, Platt Lynes slikao je na stotine muških aktova. Njegov rad primer je fascinantnog svetla i beskrajne inventivnosti. Jedina prilika kada su njegovi radovi sa golim muškarcima mogli videti bile su povremene izložbe, gde su muški aktovi bili pažljivo uklopljeni među ženske aktove i mnoštvo portreta slavnih. Veliki uticaj koji će imati na fotografe aktova doći će kasnije.

Lynes je napravio niz fotografija baziranih na mitološkim predstavama, vraćajući se na stariji koncept prikrivenosti muškog akta s početka veka, kada je muška golotinja bila prihvatljiva jedino u klasičnom okruženju. Ove slike nisu izazvale preterano oduševljenje i samo se nekoliko pojavljuje u antologijama ovog majstora.

U saradnji sa Lincolnom Kirsteinom, dugogodišnjim prijateljem i osnivačem Američke škole za balet, kao i nekoliko drugih plesnih trupa, koje će kasnije sve postati njujorški baletski ansambl, nastalo je puno vanrednih fotografija baletskih igrača. U fotografijama postavke ''Orfeja'', koju je priredio njegov prijatelj, Rus Čeličev, ima donekle nagosti među igračima, za šta treba zahvaliti uglavnom oskudnim kostimima.

Uspešni modni i pozorišni fotografi takođe su se okušali u aktovima - George Hoyningen-Huene u SAD i Evropi, Cecil Beaton i Angus McBean u Engleskoj, Raymond Voinquel u Francuskoj i Amerikanac u Parizu, Man Ray. Nemački umetnik Herbert List u Grčkoj je radio predivne studije u eksterijeru.

Napredak koji je ostvaren tokom dvadesetih godina XX veka u muškim aktovima, donekle je usporen u tridesetima. Časopisi poput ''Snage i zdravlja'', ''Muškarac sutrašnjice'' i ''Lepo telo'' možda su i imali iskrene čitaoce, ali su uglavnom ipak bili opravdanje za prikazivanje homoerotske fotografije.

Ipak, nešto se, osim Drugog svetskog rata, polako zakuvavalo i zanimanje za gole muškarce bez lažnih izgovora bivalo je sve veče, ali takvi prizori tek je trebalo da zaokupe oko i pažnju javnosti.

Izvor: David Leddick, Male Nudes, Taschen 2001.

Prevod: Vladimir Todorić