OTOGRIFIZAM

Otogrifizam je umetnički pravac čiju teoriju i praksu razvijam duži niz godina. To uključuje obavljanje pet različitih funkcija u isto vreme, budući da sam autorka, teoretičarka, kustoskinja, mesto izlaganja i epigon svoje umetnosti. Naziv pravca je neologizam koji se sastoji od reči oto, grč. uho i griff, nem. zahvat, što se može doslovno prevesti kao ušni zahvat. Pravac se tako zove zato što je reč o objektima otogrifima, koji se nose na ušima (premda postoje i podžanrovi šešmini ili šeširi-minđuše i brošmini ili broševi-minđuše). Otogrifi sadrže aspekte skulpture (usled trodimenzionalnosti); instalacije (zbog heterodoksije materijala); nakita i aksesoara (otogrifi su „slepi“ odnosno „vidoviti“ putnici u zemlji aksesoara) i performansa (otogrifi podrazumevaju performativnost tj. vreme kao vrstu ambalaže u kojoj se izlažu ali ne i kao svoj konstitutivni element, kao što je slučaj u performansu, s obzirom da su u pitanju prethodno načinjeni predmeti). Svaki otogrif (osim epigona) prati legenda na kojoj se nalazi naziv rada ili njegova tematska okosnica, naziv objekta, materijal, godina nastanka i dimenzije. Legenda je važna zato što pomoću nje usecam vlastiti, infinitezimalni prostor između umetnosti i života, s obzirom da svoje radove izlažem isključivo na sebi. Tako otogrifi funkcionišu kao neka vrsta „carine“ sa koje se umetnost i život međusobno procenjuju, i svako pušta na svoju teritoriju odabranu ocarinjenu robu tj. one konstrukte i afekte koje smatra operativnim u svom domenu. Na taj način se otogrifizam postavlja na jednaku udaljenost kako od institucionalno udomljene tako i od „beskućne“ umetnosti kao života, koja je danas takođe institucija. Tematika otogrifa je uvek formulisana kao ironički vizuelni komentar; oni se bave prepoznavanjem i ARTikulisanjem samosabotaže savremenog društva pomoću satiričkog bildovanja, tačnije „bildunga“ savremenih trendova. No, iako svaki otogrif poseduje svoje osnovno polazište, on ostaje otvoren za različita tumačenja i, u idealnom slučaju, treba da pokrene polemiku na zadatu temu. U izradi je i Manifest otogrifizma, u kome ću se poetikom pravca baviti iz ugla njegove likovnosti, semantike, prezentacije, recepcije i istorijsko-umetničkih referenci.

Ovde će biti predstavljen jedan otogrif koji se tematski poklapa sa koncepcijom ovog portala.

Znaj ko si i ukrasi se prema tome.
Epiktet

Otogrif FALL FROM SEX: PEDERKA! se sastoji od rajsnadli i rešetki za slivnik u obliku simbola Marsa i Venere, oznaka muškog i ženskog pola, na plavoj pozadini. Sve naravno počinje nekada davno kada smo „istekle“[1] iz Raja, zajedno sa „prljavom“ vodom naše neposlušnosti tj. žudnje za znanjem. Poučene tegobnim životom ili “kaznom” kao posledicom tog čina, izgradile smo potom čitav „kanalizacioni sistem“ potiskivanja, za odvod sumnjivih pulsija, radi sprečavanja dalje moralne kontaminacije (tj. samospoznaje). Ali nepresušna neposlušnost kao trajna antropološka odlika nas je i po drugi put naterala da se prelijemo preko uskih grla donedavno vladajućih rodno-polnih predrasuda, u ničiju zemlju postrodnih identiteta. Ipak, da li smo posle rajske nesvesti i patrijarhalne lažne svesti konačno na putu ka svesti? Uprkos povećavanju broja rodova/polova i seksualnih preferencija u novonastajućem polnoornamentalnom i rodnorekreativnom poretku živimo slično kao i ranije – kao da sve te promene nemaju posebnu egzistencijalnu težinu. U težnji za emancipacijom, težimo nemogućem pomoću (pukog?) mehaničkog umnožavanja mogućeg, čime zapravo falsifikujemo nemoguće.[2]

S druge strane, Alen Badiju (Alain Badiou) tvrdi: „[...]veliko ’da’ koje realno sveta izjavljuje pod pritiskom događaja uvek je obećanje da je moguće nešto što je ranije bilo nemoguće. I u tom smislu možemo da kažemo da je sreća uvek uživanje u nemogućem."[3] Budući šezdeset-osmaš, Badijuovo polazište je svakako u sloganu tadašnjih studentskih i radničkih protesta Budimo realni, očekujmo nemoguće. Tako se čini da Badiju poručuje da treba insistirati na nečemu što trenutno deluje nemoguće kao prefiguraciji nečega što će biti moguće u budućnosti. Za razliku od napred pomenutih pristupa, ovaj otogrif se bavi istraživanjem onih oblika nemogućeg koji nisu (samo) nostalgija za nemogućom(?!) slobodom ali ni predlog za budućnost. U pitanju je nemoguće kao šifra pobune protiv kako rodne (i bilo koje druge) rigidnosti tako i proizvoljnosti navodno ničim uslovljenog slobodnog izbora. Reč „pederka“ je simbol nepomirljivosti i afirmacija nemogućnosti po sebi, koja neće s vremenom prevazići moguće jer nije u dijalektičkom odnosu sa njim, ali uprkos tome poziva na manje poniznosti prema mogućem. Jer u naše doba dominacije hipertrofiranog mogućeg, nemoguće valja prokrijumčariti. PEDERKA predlaže jednu takvu inicijativu: kako (p)ostati cis žena pod kvir uslovima,[4] uz dosledno sprovođenje feminističke jezičke politike bez obzira na eventualne sitničave primedbe. A da li je ovde posredi unapređena politička korektnost ili (auto)parodija; u kojoj meri je moguće osvajanje/zavođenje nemogućeg; da li je nemoguće precenjeni ili potcenjeni emancipatorni “kapital”… ostaju otvorena pitanja.

*Zahvaljujući svojoj apsolutnoj manipulativnosti, savremena digitalna fotografija je dovela do zaborava referenta i time do krize svedočanstvenosti. Stoga je vizuelna nesavršenost ovih fotografija parafraza fotografije iz vremena kada joj se moglo verovati, uslovno rečeno, u funkciji informacije i dokumentacije, po ugledu na nekadašnje još nesavršenije reprodukcije umetničkih dela. A samim tim se podrazumeva i da ove fotografije ne treba shvatati kao umetničke radove po sebi (u smislu dokumentacije umetnosti kao umetnosti).

Napomene:

1. Koristim isključivo ženski kao generički rod, osim tamo gde je drugačije naglašeno.

2. Takav pristup se razlikuje od recimo „apoteoze” Nemogućeg, kojoj je pribegavao nadrealizam. Nadrealizam je naivno verovao da je nemoguće princip apsolutne slobode izražavanja i da stanuje u nesvesnom. Nadrealisti (i poneke nadrealistkinje) su verovali da se filistarski mentalitet prvih decenija XX veka može poraziti pukom inverzijom: na mesto tobožnje skučene racionalnosti svesnog trebalo je postaviti razobručenu, semantički neodgovornu iracionalnost nesvesnog, pri čemu se iracionalnost smatrala sinonimom kreativnosti (s vremenom se ipak pokazalo da je pogrešno izjednačavati iracionalno i kreativno, kao i da iracionalno može isto tako biti skučeno i totalitarno).

3. Badiju, A. (2015) Metafizika realne sreće, Beograd: FMK, str. 46.

4. Termin pederka bi se mogao (zlo)upotrebiti kao oznaka za muškarca koji je promenio tj. prilagodio pol i postao žena, ostavši naklonjen/a muškarcima. Takođe, isti termin bi se mogao (zlo)upotrebiti i kao oznaka za ženu koja je promenila tj. prilagodila pol i postala muškarac, ostavši naklonjen/a muškarcima. Međutim, u oba slučaja bi bila reč o mogućim i danas čak standardizovanim perspektivama, fluidnog rodno-polnog karaktera. No, u ovom radu ne polazim od takve fluidnosti već od ženske "imperijalne" perspektive ili proširenog polja ženskosti, posmatrajući celokupni rodno-polni spektar iz ženske, deesencijalizovane ali (proto)univerzalne a ne partikularne pozicije (kako je to dosad uvek bilo). S tim u skladu, u savremenom uslovno rečeno postrodnom i postpolnom svetu, ovaj otogrif ne počiva na pukoj hibridizaciji rodno-polnih određenja već na posmatranju (sopstvenog) “neproblematičnog” cis identiteta iz “problematičnog”, nemogućeg (kvir) ugla.
   Drugi primer bi mogla biti sekvenca iz filma Vudija Alena Hana i njene sestre, gde Alenov lik u jednom trenutku kaže svojoj budućoj partnerki da je polimorfno bezosećajna. Naravno, ta sintagma u filmu parodira Frojdov opis malog deteta kao polimorfnog perverznjaka, ali u njoj se može videti i jedan oblik nemogućeg o kome govorim u ovom radu…