Glasovi regiona na 58. Bitefu, biće u znaku predavanja-performansa. Hrabro će preispitati sve ono što smo naučili kada su u pitanju seksualno obrazovanje, rodne perspektive, identitetska obeležja, kao i naš odnos prema prirodi. Jedno od tri predavanja-performansa, koji predstavljaju posebnu celinu u okviru glavnog programa 58. Bitefa jeste „Seksualno vaspitanje dva: Borba” mlade slovenačke rediteljke Tjaše Črnigoj, u koprodukciji Nove Pošte (Slovensko mladinsko gledališče, Maska Ljubljana) i Mesta Žensk.

---

Ovo predavanje-performans „Politikine” sagovornice Tjaše Črnigoj bavi se temom borbe za reproduktivna prava u posleratnoj Jugoslaviji...

O tome šta joj je bila polazna osnova za ovu predstavu, ona kaže:

– „Seksualno vaspitanje dva” je serija predavanja-performansa posvećena pravu na seksualno zadovoljstvo kao osnovnom seksualnom pravu unutar ljudskih prava. Svim temama pristupa se uvek dokumentarnim putem koji se temelji na razgovorima sa ženama koje su podelile svoje lične priče, intervjuima sa stručnjacima iz različitih oblasti i arhivskim materijalima. Predstave se međusobno razlikuju jer svaku od tema obrađuju kroz različite izvedbene jezike; od umetnosti performansa i teatarskih objekata do eksperimentisanja sa formom instalacije ili izložbe. Već na samom početku zamislila sam da jedno od predavanja-performansa baci svetlo na istoriju seksualnog vaspitanja u Jugoslaviji, s fokusom na to kako su tretirane žene, njihova tela i njihovo zadovoljstvo. Istražujući i razmišljajući o tome kako pristupiti ovoj temi, naišli smo na priču, koja nam se učinila izuzetno šarmantnom, o Vidi Tomšič, značajnoj jugoslovenskoj političarki, i Francu Novaku Luki, važnom jugoslovenskom ginekologu. Bili su bračni par i svako na svom polju borio se za prava žena.

Naša sagovornica podseća da je posle Drugog svetskog rata, na području Jugoslavije abortus bio ilegalan, kontracepcija za žene nije bila dostupna, a kondomi se nisu često koristili. U slučaju neželjene trudnoće žene su pribegavale nestručnim abortusima, zbog čega su mnoge umrle ili ozbiljno ugrozile svoje zdravlje. Bila je to prava epidemija nelegalnih abortusa. Franc Novak se zalagao da Jugoslavija počne da promoviše i proizvodi domaću kontracepciju za žene, uveo je bezbednu metodu abortusa u Jugoslaviji, a u priručnicima o seksualnosti pisao je i o važnosti ženskog zadovoljstva u seksualnom odnosu. Pored toga, Vida Tomšič se takođe zalagala za veću dostupnost kontracepcije i za humanije odnose među polovima. Bila je jedna od glavnih nositeljki ideje seksualnog vaspitanja, koju je Jugoslavija uvodila na sistemskom nivou. Sarađivala je sa Ujedinjenim nacijama i značajno doprinela tome da Jugoslavija 1974. godine u Ustav unese pravo na slobodno odlučivanje o rađanju dece. „Borba” je pokušaj rekonstrukcije njihovih biografija i temelji se na arhivskim materijalima i zvučnim snimcima razgovora s njihovom kćerkom Živom Novak.

Vaše predavanje-performans bavi se temom borbe za reproduktivna prava u posleratnoj Jugoslaviji, a ovaj rad je ujedno poslednji od više delova veće celine. Da li se neki može posebno izdvojiti ? I zašto je važan? Kakvo vam je ovo umetničko iskustvo?

Smatram da je svih pet delova važno, ali ako bih pored „Borbe” morala da izdvojim još jedan deo, možda bih istakla „Sposobnost”, koji je posvećen seksualnim životima žena sa invaliditetom. Centralni deo „Sposobnosti” temelji se na intervjuima sa četiri žene sa invaliditetom, u samom predavanju-performansu, mogu se čuti audio-snimci njihovih glasova. Od početka nam je bilo važno da ih publika ne samo čuje već i vidi i zamisli njihova tela u različitim situacijama. Neke od intervjuisanih žena su želele da ostanu anonimne, pa smo isprobavale različite načine da ih predstavimo na sceni, a da pritom ne otkrijemo njihov identitet. Odlučile smo se za pripovedanje kroz crteže i ilustracije koje se projektuju na zid pomoću grafoskopa i dijaprojektora. Ilustracije, delo Tijane Todorović (koja je ujedno i kostimografkinja i scenografkinja), omogućile su nam da na sceni prikažemo slike tela koja bi mogla biti tela tih žena. Ta tela su na sceni prikazana u raznim situacijama, uključujući trenutke kada su gola, kada vode ljubav i kada uživaju. Smatrale smo da je važno da intervjuisane žene predstavimo kao seksualna bića, jer se tokom razgovora sa njima, kao i sa stručnjacima, često naglašavalo da društvo žene sa invaliditetom uglavnom vidi samo kao nemoćne. Retko ih doživljava kao seksualna bića.

„Lepota (ne)će spasiti svet” slogan je ovogodišnjeg 58. Bitefa. Kako se uklapa u vaše umetničke tokove?

Na umetnost, odnosno na pozorište, ne gledam kao na nešto što bi spasilo svet, ali verujem da ga može menjati i da ga mora menjati. Uvek kada u pozorištu ili umetnosti uopšte nešto radimo, zauzimamo stav prema društveno-političkoj realnosti oko nas. Smatram da je neophodno da kao rediteljka svojim radom intervenišem u stvarnosti koja me okružuje. To je za mene suština pozorišta. Pre svega ga vidim kao prostor u kojem je moguće dati vidljivost pričama koje su inače zanemarene u društvu. Taj pogled na pozorište za mene je beskrajno uzbudljiv, jer mislim da osvetljavanjem određenih perspektiva teatar može da preoblikuje sadašnjost oko sebe, iznova piše istoriju i budućnost. U pozorištu me prvenstveno zanima njegov aktivistički potencijal, ali moram da naglasim da taj potencijal za mene ni u kom slučaju nije odvojen od umetničke ili estetske dimenzije pozorišta. Kao autorki, najuzbudljivije mi je kada umetnički postupci i strategije organski proizlaze iz društveno angažovane pozicije nekog dela ili njegovih autora.

Društvo pozorišnih kritičara i teatrologa Slovenije ovu predstavu proglasilo je najboljom u 2023. godini. Koliko vam ovo priznanje znači?

To priznanje nam mnogo znači, a posebno je dragoceno jer predstavlja potvrdu da je naša primena dokumentarnih i feminističkih praksi, koje smo koristile tokom stvaranja, relevantna na najvišem umetničkom nivou.

---

Objavljeno na sajtu Politika.rs, 27. septembra 2024.

---

O autorki:

Tjaša Črnigoj je pozorišna rediteljka (AGRFT) i filozofkinja i književna komparativistkinja (Fakultet umetnosti UL). Trenutno je na obuci za psihodramsku psihoterapeutkinju (Slovensko društvo za psihodramu). Kao pozorišna rediteljka i autorka radi na institucionalnoj i nezavisnoj sceni. Poslednjih godina režirala je Gilgalovanje (Pozorište Glej, 2018), Satirikonijadu (Moment i AGRFT, 2018), Smrčuljčicu (SNG Nova Gorica, 2018), Plesni stroj BUM BAM (Slovensko pozorište mladih i Kino Šiška, 2019), Bakice (Savez udruga Molekula, Kolektiv Igralke, KUD Transformator, 2020) i VoV nagrade (Grad žena, 2021). Gilgalovanje je uvršteno u takmičarski program festivala Borštnikovo proleće, Bakice su izvedene na Mladim lavovima i pozvane na Theatertreffen’s Stuckemarkt festival u Berlinu. Poslednjih godina radila je i kao dramaturškinja i kao asistentkinja reditelja i dramaturškinja ili ko-dramaturškinja sa rediteljem Tomijem Janežičem (Sedam pitanja o sreći, LGL 2020; Beyond Human Pover, Narodno pozorište Oslo, 2021). Bila je na rezidenciji na Cité Internationale des Arts u Parizu kao laureatkinja Francuskog instituta, za šta je dobila i stipendiju Fonda „Jernej Šugman“, gde je i završila svoj projekat, transdisciplinarnu laboratoriju „Through the Eyes of the Others“. Koristi kreativan pristup poznat kao devised theatre, a u poslednje vreme se posebno fokusira na dokumentarni teatar.