Jedan u nizu lepih događaja koje je pripremio Češki centar u Beogradu jeste gostovanje Klare Vlasakove, mlade češke književnice, dramaturga, publiciste, autorke scenarija za film, kao i radio-drama i stripova. Njen roman „Naprsline” objavila je beogradska izdavačka kuća „Blum”, u prevodu Uroša Nikolića. Roman počinje pojavom sfere: „Kada se spustila na Zemlju – preciznije na crkveno imanje na obodu grada – prvi ljudi koji su je videli pomislili su da je u pitanju nekakva optička varka; prelamanje svetlosti koje nestaje kada čovek okrene glavu ili kada sunce zađe za oblak. Ali nije nestala, ostala je da lebdi nekoliko desetina centimetara iznad tla – čudnovata, bela, svetleća kugla prečnika blizu tri metra.”

---

Ova pojava na početku romana mogla bi da nagovesti jedan naučnofantastični siže, ali dalji tok pripovesti sferu svodi na objekat koji opstaje sam za sebe, bez uticaja na ljude koji se bore da prežive. Oto je porodični čovek koji je dobio otkaz i pritom je prinuđen da sluša korporativna naklapanja o timskom radu i pozitivnom razmišljanju. Lara živi sa majkom koja se satire na nekoliko poslova i na kraju umire od iscrpljenosti i lošeg života. Zatim Lara nastavlja njen životni model, mada olakšava sebi uzimanjem lekova. I drugi žive na sličan način, težeći tome da se približe sferi, da od nje dobiju neki odgovor. Do kraja romana, sfera je tiha, da bi se zatim pojavile prve naprsline u njoj, nagoveštaj nečega što je počelo da se dešava...

Drugi roman Klare Vlasakove „Tela”, koji govori o starenju i nevidljivosti ljudi koji stare, objavljen je u Češkoj pre dve godine, prodata su prava za njegovu ekranizaciju, a film režira Zuzana Kirknerova. Klara Vlasakova trenutno piše novi roman, za naš list kaže da će to biti priča o identitetu.

---

Roman „Naprsline” ima više nivoa čitanja. Može li se dominantnijim nazvati onaj koji govori o kritici liberalnog kapitalizma?

Kada sam počela da pišem ovu knjigu, nisam imala neki jasan cilj, ali očigledno da se ta tema pojavila zbog toga što svi u poslednje vreme živimo na sličan način. Htela sam da opišem krizu kroz koju prolaze likovi, stanje u svetu, dok je sve to pratila kritika sadašnjeg oblika kapitalizma.

** Deluje kao da se junaci raspadaju zbog gubitka posla, iscrpljujućeg rada koji je sam sebi svrha, ali šta je to što najpre doprinosi otuđenju jednih od drugih?**

Junaci jesu preopterećeni poslom, mnogo vremena i energije ulažu u puko preživljavanje, od jednog dana do drugog, što je iscrpljujuće i što nam je svima poznato. Pored toga, njima nedostaje i socijalna inteligencija, jer ne mogu da izađu iz sebe i da vide širu sliku. Kada se sfera pojavljuje na početku romana, to postaje velika stvar koja pobuđuje njihovu pažnju i otvara mnoga pitanja. Međutim, frustracija narasta kada postaje jasno da sfera samo lebdi i da od nje nema pomoći.

Pogled na sferu vrlo je ličan, svako u nju može da učita ono što ima ili nema u sebi. Da li je to staro pitanje spasenja „po veri našoj”, gde sve zavisi najpre od volje da se bude spasen?

Ono što je zajedničko junacima „Naprslina” jeste to što su još uvek sposobni za ljubav. To je sjajna osobina i znači da čovek može da bude spasen, znači da život nije protraćen i prazan. Biti nežan prema nekome, brinuti za njega, kao što se Oto i Ema brinu za članove svoje porodice. Ali to nije dovoljno, postoje tu društveni problemi izvan porodice, tako da se likovi odjednom suočavaju sa više kriza. Jedno od ključnih pitanja jeste kako se ljudi udružuju oko zajedničkog cilja koji žele da postignu u društvu. Dok sam pisala ovu knjigu, bila sam svesna činjenice da će ljudi pre zamišljati kraj sveta, kulminaciju krize, jaz između bogatih i siromašnih, koji nikada nije bio veći, nego da odrede jasno kakvo to društvo zapravo žele da stvore. Kao da nemamo vremena, načina, kapaciteta i mašte to da zamislimo. Međutim, to kakvo društvo želimo da izgradimo, umesto ovakvog kakvo imamo, ključno je pitanje koje treba da postavimo prevashodno samima sebi, a onda političarima, umetnicima...

Govorimo li tu i o krizi ideja?

Kapitalizam je poslednjih decenija uspeo da nas ubedi u to da je njegov način jedini način ustrojstva stvari. Mislim da uopšte nije tako. Neprestano nam se nameću standardi da je prirodno sticati što više novca, brinuti samo za sebe i možda za blizak krug ljudi, ali tokom istorije ljudi su uvek težili tome da se udruže i da stvore nešto veliko, veće od njih samih. Mislim da ne nedostaju ideje, iza njih stoje pisci, filozofi, čak i različite religije, ali treba ih ozbiljno shvatiti, ne kao neke lude teorije. Ako kapitalizam ostane jedini način, onda smo stvarno osuđeni na istrebljenje. Dovoljno je samo da uzmemo u obzir podatke o tome koliko se klima menja, kakva se šteta nanosi prirodi i Zemlji uopšte.

Da li je svetu potrebna neka neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar, kao što je sfera u vašem romanu?

Mišel Uelbek je negde napisao da svi očekujemo od života nešto uzvišeno, što će svemu dati smisao, nešto da nas povede, ali ružna je istina da se to nikada ne događa i da sami moramo da pronađemo smisao u besmislenoj svakodnevici. Tako je i za junake u mojoj knjizi, a verovatno i za svakoga od nas. Retko se dešava epifanija koja sve čini potpuno jasnim, mislim da je pre stvar svakodnevnog rada i stalnih svesnih pokušaja dolaska do smisla u svetu koji često deluje potpuno besmisleno.

Situacija u knjizi deluje stvarno tragično, međutim, primetni su momenti britke ironije i humora. Vidite li ovu pripovest u duhu tradicije češkog humora?

Volim crni humor, a omiljeni mi je Franc Kafka, kojeg mi Česi volimo da smatramo svojim piscem, iako je pisao na nemačkom jeziku, mada bi ga najpoštenije trebalo zvati piscem srednje Evrope, svetskim klasikom. Kada sam ga čitala kao tinejdžerka, primećivala sam koliko je ta proza smešna, iako se na njegove knjige uglavnom gledalo kao na mračna dela o birokratiji i strogim pravilima. Sve je to ujedno i smešno. Uostalom, sve i zavisi od nivoa tumačenja dela i njegove interpretacije. Pre nekoliko meseci bila sam gostujući pisac i pored toga što sam pisala čitala sam i Džojsovog „Uliksa”, knjigu koju sam izbegavala čitavog života kao komplikovanu. Međutim, sada sam bila iznenađena time koliko je to delo zapravo duhovito. Nisam se trudila da analiziram svaku rečenicu, da uočavam metafore i paralele, već sam se zabavljala čitajući. Ponekad nas sputavaju predrasude u odnosu na neka klasična, velika, dela, kao mračna ili nezanimljiva. Možda najpre srednjoevropski pisci kombinuju strašno sa humorom i ironijom.

Treba li stvari da naprsnu, da puknu, da bi bile stvorene nove vrednosti?

Nadam se, sposobnost da se vide te naprsline važna je za junake mog romana, ali i za nas same. Važna je nada u promenu, jer sve je uvek u stalnoj promeni.

---

Politika, 19. 9. 2025.