Sara Ahmed je nezavisna smeđa (brown) kvir feministkinja i teoretičarka koja misli presek feminizma, kvir studija i studija rase. U svojim radovima usredsređuje se na iskustvo moći i načine na koje se moć dovodi u pitanje u svakodnevnom životu i institucijama. Nedavno je objavila svoje prvo delo namenjeno široj javnosti, The Feminist Killjoy Handbook. Njena prethodna dela (sva je objavio Duke University Press) uključuju Complaint! (2021), What’s The Use? On the Uses of Use (2019), Living a Feminist Life (2017), Willful Subjects (2014), On Being Included: Racism and Diversity in Institutional Life (2012), The Promise of Happiness (2010) i Queer Phenomenology: Orientations, Objects, Others (2006). Njena antologija, The Cultural Politics of Emotion, istražuje emocije kao kulturne prakse sa političkim implikacijama.

Iako je Sara Ahmed poznata po tome što koristi razlišite metode i stilove pisanja, čini se da svi njeni radovi predstavljaju jedan kontinuirani misaoni proces, kao da jedna knjiga stvara zamah za sledeću. Poznata je po dubokom "uranjanju" u određenu temu tokom svog rada, ali je fleksibilna i sposobna da se kreće kroz različite pejzaže pisanja. Ahmed uspeva da predstavi raznovrsne teme i neposredno komunicira sa svojim čitaocima, a pritom ostaje verna utelovljenju feminističke "ubilačke radosti" (killjoy), u teoriji i praksi. Prema njenim rečima – to je ono što ona radi, to je način na koji misli. Ona je „ubilačko rame“ pored našeg, na koje se možemo osloniti dok transformišemo svet za naše zajedničko preživljavanje.

---

M: Kao uvod za naše čitaoce, možete li nam ukratko reći šta vas je prvobitno inspirisalo da istražujete složeni odnos između emocija i politike? Objasnili ste u delu The Cultural Politics of Emotion kako su različiti radovi oblikovali vaše razmišljanje, ali možete li ukratko elaborirati zašto je teorija afekta toliko značajna za vas i, uopšte, za kritičku analizu, kao i za feminističku teoriju, teoriju kritičke rase, kvir teoriju i kritiku kapitalizma?

S: Pisala sam o strancima – to je bilo za knjigu Strange Encounters, koja je izašla četiri godine pre The Cultural Politics of Emotion. Zanimalo me kako je stranac u stvari prilično poznata figura. Govori nam se da ako nekoga ne poznajemo, onda je taj neko stranac. Želela sam pokazati da prepoznajemo neke ljude kao strance, kao one koji ne pripadaju ovde. Diskurs o opasnosti od stranaca nam govori da se bojimo stranaca. Takođe nam govori koga da se bojimo – tamnog tela koje opstaje na margini društvenog iskustva.

Tako sam se zainteresovala za emocije. Od samog početka taj interes je više bio usmeren na objekte – na ono što nam govore da je zastrašujuće, ko nam govori da je zastrašujuće, ili kasnije, šta nam govore da će nas usrećiti – nego na subjekte. Bila sam pod velikim uticajem rasprave Odri Lord o mržnji, kao i rasprave Franca Fanona o strahu. Tokom ovog perioda, krajem 1990-ih i početkom 2000-ih, postojala je grupa feminističkih naučnica koje su radile na javnim emocijama – uključujući Loren Berlan koja je nekoliko puta dolazila u Lankaster. Dakle, ovaj interes za ono što emocije rade, kako stvaraju prostore i kako cirkulišu, bio je zajednički. Mislim da tada nismo mislile o sebi kao o „teoretičarkama afekta“, a ni sada ne mislim o sebi kao o teoretičarki afekta, delom zato što su to uticaji koji su dolazili iz crnog feminizma i dekolonijalne prakse. Ali ostajem zainteresovana za pitanja emotivnih ulaganja i javnih života osećanja koja se preklapaju sa teorijom afekta. A za mene, razmišljanje o emocijama i onome što one rade takođe je razmišljanje o materijalnosti tela, rada i iscrpljenosti kapaciteta koji su ključni za razumevanje kasnog kapitalizma i kolonijalizma doseljenika.

M: Prisjećajući se prošlih iskustava ubilačke radosti (killjoy), shvatila sam da čak i u trenucima kada jedva uspemo da se suzdržimo i ostanemo tihi dok nas neko iznervira, još uvek nas pamte kao ubice radosti, čak i pre nego što puknemo, posebno ako smo ranije znali da puknemo. Ljudi izgleda identifikuju sestre ubilce radosti čak i kada ništa ne govorimo, bilo po samom izgledu našeg govora tela, po stavu, brzim udisajima i nemirnom ponašanju koje često uznemirava druge. Naš prodoran pogled ih izgleda najviše uznemirava. Samo prisustvo u prostoriji tokom diskusija pogađa nerve jer razotkriva podmukle i zle namere koje se kriju ispod naizgled nevinih komentara. Takođe objašnjavate kako ovaj fenomen ubijanja radosti bez verbalizacije naših misli može osloboditi nas određenih tereta i učiniti nas svesnim da nismo uvek odgovorni za to kako nas drugi doživljavaju. Koliko je osnažujući ovaj trenutak tišine? Koliko su korisna i prsvetljujuća demaskiranja ovih zlonamernih primedbi koje testiraju naša osećanja i granice onoga sa čim neko može da se izvuče?

S: Neki od nas mogu samo da se pojave i podsete ljude na istoriju koja im ometa zauzimanje prostora. bel huks me je posebno naučila tome – njen opis kako žena obojene kože može ulaskom u prostoriju izazvati nelagodu, ometajući solidarnost prisutnu u prostoriji. Oslobađa nas određenih tereta znati da možemo izazvati nelagodu ne govoreći ništa! Ali tada se i dalje moramo suočiti sa nelagodom! Tada je pronalaženje drugih koji to razumeju zaista važno. Jer čak i kada nismo odgovorni za to kako nas doživljavaju, živimo s tim percepcijama, a neki deo onoga što radite na kraju jeste „upravljanje njima“ možda pokušajem da umanjimo te razlike (to je rad koji sam nazvala „institucionalno prolazno“).

Ponekad, ipak, možemo pokušati da đemo u prostore ne govoreći ništa – i to funkcioniše. Ponekad ne funkcioniše. Mislim na coming out i sve trenutke kada sam razgovarala sa nekim koga ne poznajem i oni su govorili o mojoj partnerki kao da je u pitanju „on“. Možda ćete reći – „on“ je „ona“. Ili možete koristiti delikatniji manevar, ubacivši „ona“ u rečenicu, pažljivo čekajući odgovor (postoje mnogi odgovori, uključujući nijedan očigledan do sramote, iritacije ili toplog priznanja). Ili možete da ne reagujete, tako da završite u mini-ormaru koji ste sami napravili, što ponekad može izgledati kao da sebi dajete malo prostora, napravite pauzu od sopstvene kvir vidljivsti, a u drugim slučajevima, može biti bolno jer ste dopustili da vas previde. Dakle, pretpostavljam da je moj odgovor da s vremenom učimo iz svojih reakcija šta treba da radimo. Moramo biti strpljivi prema sebi jer ono što radi u jednom trenutku možda neće funkcionisati u drugom.

M: Čini se da ljudi često poistovećuju biti ubilačka radost sa biti sveznalica, posebno kada nas ta logička greška prisiljava da objašnjavamo svoj stav o svakom rastućem (ne)problemu, posebno kada je cilj upita da skrene pažnju sa važnijih tema kao što su rat, migracija, siromaštvo, nejednakost itd. U knjigama The Feminist Killjoy Handbook i Living a Feminist Life pružate nam dubok uvid u to kako je biti feministička killjoy i koliko to ponekad može biti iscrpljujuće. Šta mislite o dodatnom teretu koji se stavlja na feministkinje kada se određeni krugovi naviknu na naš „neugodan“ stav? Koliko često želite da viknete: „Do đavola, zar svi nemamo značajnije stvari koje treba kolektivno da rešavamo?“

S: Mislim da sam do trenutka kada sam napisala drugu od ovih knjiga dala drugačiju težinu iscrpljenosti. Da, može biti zamorno uvek biti „u tome“. Može biti zamorno ono što se očekuje da znamo ili kažemo. I da, može biti iscrpljujuće stalno to ponavljati jer oni nastavljaju da to rade. Ali mnogo učimo. Naša mudrost se iscrpljuje. I tako pronalazimo druge ljude koji nam daju energiju. I dalje mi je fascinantno da je killjoy prilično električna figura. Kad god govorim o feminističkim killjoys, u publici se oseća mali trzaj, trzaj, pucketanje. Pomaže imati tu figuru jer nam daje okvir za iskustva koja bi inače bila samo obična iscrpljenost.

M: Bilo mi je vrlo zanimljivo da u knjizi On Being Included govorite o fenomenu „umora od raznolikosti“ kao o primeru termina koji izaziva umor jer postaje „deo petlje ponavljanja“ s naše strane. S druge strane, imenica rod je stekla sličan status ozloglašenog modnog izraza kao rezultat česte upotrebe tradicionalno konzervativnih i antirodnih mobilizacija. Kako možemo nastaviti iznositi bolne tačke kada neko preuzme značenje osnovnih izraza i razvije javni osećaj umora prema njima? Kako postupiti kada ti osećaji izazovu akcije otpora koje ulaze u institucije i postaju još jedna „institucionalna navika“?

S: Toliko mnogo našeg učenja jeste o onome šta nam se stalno vraća. Čak i feministička killjoy može biti prisvojena i neutralizovana i učinjena da ne radi ništa (ili čak stavljena kao znak na vrata od strane zlostavljača – primer iz The Feminist Killjoy Handbook). Ali nastavljamo raditi jer je važno. Pokušavamo stvoriti prostor jedni za druge. Tako nastavljamo. I ne znamo ko bi u budućnosti mogao nastaviti taj rad – čak i ako ne uspemo, čak i ako reči postanu voda ili kaša, one se vraćaju i zapale vatru kasnije. Ta neizvesnost o tome šta naše reči i rad mogu učiniti jeste predivna.

M: Problematična, neugodna tela koja „omekšavaju" svoj izgled ulaskom u instituciju, ipak bivaju ukorena jer imaju tendenciju da naruše ono što ste u knjizi Complaint! opisali kao „institucionalna sreća“. Devastirajuće je svedočiti da, dok su zaokupljene zadatkom odbijanja ili preusmeravanja, institucije ne uspevaju da razumeju neverovatno maštovite poglede na svet i iskustva onih koji im se obraćaju. Ne uspevaju da ponude rešenja jer brzina razvoja i složenost ljudskog stanja prevazilaze kapacitet institucije da ikada steknu prednost. Može se čak pomisliti da bi, ako bi institucija bila personifikovana, mogla nalikovati na tragikomičnu figuru, zlu i zlonamernu dok je istovremeno nesposobna i apsurdna. Možemo li zamisliti radikalni institucionalni preokret po našim uslovima, ne oslanjajući se na „alatke gospodara“ (kako bi Odri Lord rekla), ili su institucionalni kapaciteti da prihvate raznolikost ograničeni na puko „uvlačenje“ ljudi nazad u njihove početne norme, s obzirom na to da njihova moć proističe iz zaustavljanja stvari?

S: Razmišljam o institucijama kao o vrlo složenim istorijama. Ponekad posredstvom deidentifikacije sa njima ljudi mogu raditi prilično loše stvari – mislim na to kako se ponekad „institucionalni rasizam“ koristi od strane pojedinaca da kažu da je institucija rasistička, a ja nisam jer sam protiv institucije. Složeno smo povezani sa njima. Pokušavam da naučim kako ljudi sa radikalnim političkim identitetima, na primer, postaju institucionalno prilično konzervativni – to je nešto što sam primetila dok sam radila istraživanje za knjigu Complaint!. Oni se ulažu u instituciju čak i kada se ne identifikuju s njom zbog onoga što im pruža. Spremni su da ćute o institucionalnom nasilju da bi zadržali svoje resurse. Pretpostavljam da za mene to znači samo razraditi te reproduktivne mehanizme. Moramo pronaći način da sprečimo da oni koji se bore za manje neprijateljske institucije budu zaustavljeni tom istom neprijateljstvom.

M: Zbog niza nesrećnih sociopolitičkih okolnosti i razvoja događaja nakon raspada Jugoslavije i brzog pada u neoliberalizam, ovde je (i generalno na Balkanu) uobičajeno da se često izražavaju osećanja tuge, a ne radosti, da se previše bavi prošlošću ili u nekim slučajevima – da se zaglavi u nepostojećoj prošlosti nacionalističkog ponosa. Posledično, kada neko, posebno iz kvir zajednice, pokazuje znakove sreće, često se suočava sa kritikama, jer se njihova radost doživljava kao prekomerno samohvalisanje. Ovaj sentiment je posebno evidentan kada transfobični ili homofobični ljudi koriste izgovor da „previše slavlja“ jeste razlog zašto izbegavaju da pokažu podršku. Postoji osnovno očekivanje, posebno među heteroseksualnim ljudima, da feministkinje i kvir osobe treba da ostanu samo nesrećne ili nezadovoljne. Dvosmisleno prikazivanje različitih emocija ih dodatno zbunjuje i ljuti, što nas zauzvrat čini kritičarima koji ukazuju na njihov neuspeh da shvate značenje svega toga.

S: Mislim da postoji intimna veza između kvir radosti i biti killjoy: sreća treba da bude zaslužena, nagrada za rađenje prave stvari. Reći „Jebeš to“, i uživati i radovati se zato što si to što jesi s kim želiš biti, znači ubiti radost onih koji su toliko uloženi u dobit od svoje žrtve. Ne smatram tugu ili nesreću kao dužnost ili čak neizbežnost kaka smo suočeni s ugnjetavanjem, iako ponekad biti uzrok tuđe nesreće može biti mučno. Ali isto tako se opirem tome da radost ili sreću činim ciljem ili dužnošću – kao da se mora opravdati bivanje transom ili kvirom time što si srećan. To bi imalo tako nesrećne posledice. Mislim o kvir sreći kao o legitimnoj mogućnosti. Kada se sreća dogodi, srećni smo. Ali to nije ni cilj ni poenta. U stvari, želim da razmišljam o osećanjima izvan moralne sfere dužnosti uopšte. Zato je moj poslednji savet za killjoys da „osete sve (uključujući killjoy radost)!“

M: Dugo govorite o tome kako možemo transformisati negativnost u alat za ustrajavanje i nastavak borbe. Gde pronalazite stalnu nadu da se stavovi ljudi mogu promeniti tako da osećaju afekte i emocije potlačenih, znajući da solidarnost i podrška nisu uslovljeni čak ni prikazanim masovnim nesrećama Drugih (primera radi genocid u Palestini, među mnogim)?

S: Projekat koji me je ostavio najviše nade bio je projekat koji me je najbliže doveo do trauma i bola drugih ljudi – empirijski projekat koji sam radila dok sam pisala knjigu Complaint!. Naučio me je da su ljudi spremni da se bore veoma teško kako drugi ne bi morali da prolaze kroz ono što su oni prošli. I kada se boriš, saznaš toliko o drugim ljudima, o sebi, o institucijama i njihovim metodama za isključivanje nasilja. To je politizujuće. Svedoci smo politizujućih efekata viđenja nasilja koje se neprekidno dešava u Palestini. Užasna činjenica je da će biti prekasno za mnoge i da je predugo trajalo. To je razarajuća, devastirajuća stvarnost.

Bila je killjoy radost nedavno prisustvovati palestinskom solidarnom kampu u Oksfordu, slušati studente i studentkinje, čuti kako pružaju otpor genocidu; kolektivni napor da primoraju svoju instituciju da prizna saučesništvo, da se deinvestira iz Izraela i drugih imperijalnih ratnih mašina, dok su radili na tome kako da brinu jedni o drugima, i o kampu, o šatorima, šatorima za kuvanje, za dobrodošlicu, prostoru za čitanje, za dokolicu, za dobrobit, za vikanje, za izricanje „Ne!", poslovanju. Okupljanje, reći „Ne!", „raditi to NE", otvara mnogo toga. „Bacamo" se u projekte koji su hitni, neophodni, radeći šta možemo, bivajući tamo, trošeći se i cepajući se, koliko god je potrebno.

---

U prevodu na makednoski objavljeno na sajtu https://meduza.mk/
Preveo na srpski: Dušan Maljković

---

Maja Veličkova, 30. maj 2024.