Žena’ je u politici subjekt iskustva – denaturalizovan, defeminiziran – koji meri razmak između priznatog udela […] i neimanja udela.

Žak Ransijer, Nesaglasnost: politika i filozofija

Pozitivne slike žena…igraju vrlo važnu ulogu čak i u, ili možda naročito u, posebno mizoginim društvima.

Margaret Miles, Tjelesna spoznaja

Rosalyn Drexler, Samoodbrana (1963)

---

Moralni profil svake epohe se manje prepoznaje u njenim pisanim a više u nepisanim uredbama, koje se nesvesno upijaju i šire putem adekvatne društvene atmosfere. S tim u vezi bi se moglo govoriti o istorijski promenljivim karakteristikama dobra i zla, kada se ta dva pojma ne posmatraju kao metafizički principi već kao socio-političke posledice (ne)poželjnih odnosa moći.

Kao jedno od lica ili “prefiguracija” dobra, uslovno rečeno, kojim je savremeno globalno društvo opsednuto, pokazuje se status nevoljne žrtve. Premda su se još do polovine XX veka cenile samo svojevoljne žrtve za viši cilj a nevoljne žrtve bile naprosto – žrtve, danas svedočimo ideološkoj rehabilitaciji upravo nevoljnih žrtava u obliku “medija” morala (bolje reći moralističke renesanse).

Međutim, aktuelna viktimonomija (“zakon” žrtve) uglavnom se ne bavi zaista poniženima i uvređenima već viktimološkim diskursom neznatnih ili čak lažnih žrtava. Tako se danas sve veći broj donedavno uobičajenih, neizbežnih egzistencijalnih poteškoća unapred klasifikuje ili retroaktivno iščitava, praktično “preporučuje” kao traumatičan. Na ceni je javno ispovedanje u kome osoba identifikuje nekog ili nešto što ju je učinilo žrtvom, insistirajući pritom na nekoj vlastitoj slabosti i nesigurnosti (naročito ukoliko je bogata i privilegovana). To javno priznanje individualne osujećenosti se tumači kao čin moralne “autentičnosti” i “hrabrosti”, iako je pre u pitanju paradoksalniji (i licemerniji) oblik samougađanja, budući da je tu reč o oprobanom receptu za brzo i nereflektovano zgrtanje moralnih i neretko finansijskih poena. Pritom, u (deklarativnoj) demokratiji svako (treba da) može da postane žrtva s obzirom da više ne postoji nijedan domen ljudskog iskustva koji se ne može instrumentalizovati u te svrhe: od vršnjačkog zadirkivanja, preko mobinga, rodno zasnovanog nasilja, viška odnosno manjka novca, kilograma, ljubavi, mržnje, pažnje, vitalnosti, lepote, ružnoće itd. Jer biti nevina žrtva tj. na (društvenim) medijima marketinški tako obraditi svoj slučaj jeste dokaz moralne nekorumpiranosti i predujam pravednosti. Ipak, uprkos tome što gotovo jednaku težinu (čitaj medijsku propraćenost) mogu imati žrtve “režima nepravilne ishrane” i ubistva, još uvek nije svaka osoba jednako dobra kandidatkinja za tu poziciju. Dok populistički visoki državni funkcioneri koji se predstavljaju kao žrtve opravdano nailaze na cinične i ogorčene reakcije, ženama žrtvama “lošeg (mentalnog) zdravlja” i tobožnjih seksualnih prestupa se poklanja puno poverenje – iako se istovremeno stvarnim žrtvama ne veruje.[1]

Međutim, za one koje grade karijeru (opšte prakse) u viktimocentričnoj eri, važno je da se ostvare u ulozi žrtve. A nakon objavljivanja svojih uplakanih fotografija zbog recimo “bolesti” (npr. celulita) ili “zlostavljanja” (npr. dobacivanja na ulici), ispovednica može očekivati “podršku” u vidu sada već notorne parole “nisi sama”. Samoća se ovde, implicitno, prokazuje kao najgora kazna za žene, koje (treba da) su očajnički zavisne od društvene integrisanosti i odobravanja okoline te samim tim nemoćne ako ostanu bez toga, posebno onda “kada im je najteže.”[2] Za to vreme, od muškaraca se ne očekuje javno pokazivanje ranjivosti, plakanje za kameru (sa filterom “bez filtera”), niti im se poručuje “nisi sam” jer je za muškarca, sudeći po mitu o usamljenom kauboju, prirodno da bude “sam protiv svih.”(njemu samoća daje autonomiju, prostor za razvijanje samosvesti i nezavisnosti). Drugim rečima, javno demonstrirana lična nesigurnost, manjkavost i zavisnost je pokazatelj zrelosti, korak ka samoprihvatanju, izvor unutrašnje snage – ali samo za žene. Neprekidno negovanje ženske nedostatnosti, pod maskom emancipacije, se sprovodi pomoću narativa o večitoj ugroženosti žena i otud potrebom za njihovom neprekidnom zaštitom.[3]

Žene se npr. uče kako da prepoznaju seksualno uznemiravanje. To podrazumeva negovanje sitničave moralne panike pri neumornom (samo)nadzoru, u potrazi za onim gestovima koji ženski integritet mogu “dovesti u pitanje” poput: slanja poljubaca, tepanja, komplimenata, odmeravanja pogledom, namigivanja… zbog čega valja da se osećaju uvređeno, povređeno i uplašeno ili bar treba da osećaju krivicu ukoliko se tako ne osećaju.

Rosalyn Drexler, Reci to ovako, (1963)

Problem dodatno, i nesvesno, pogoršavaju socijalne radnice iz sigurnih kuća[4] koje redovno instruiraju javnost kako svaka žena u svakom trenutku, bez obzira na nivo obrazovanja, emocionalnu zrelost, ekonomsku samostalnost, stambenu obezbeđenost i sl. može postati žrtva (porodičnog) nasilja. Na taj način se nasilje predstavlja kao nekakva atmosferska pojava koja se, nezavisno od ličnih kapaciteta i socijalnog konteksta konkretnih žena, sama od sebe može sručiti na sve. S tim u vezi se promovišu dva obrnuto proporcionalna ali jednako problematična shvatanja, gde se u oba slučaja odgovornost žena za same sebe izjednačava sa krivicom za nasilje koje trpe: tzv. feminističko stanovište negira svaku krivicu žena (žene su rođene pacifistkinje i uvek žele samo “mir u svetu” (i kući)) ali ih time lišava i samoodgovornosti dok antifeminističko stanovište ženama uvek pripisuje svu odgovornost, čineći to samo zato da bi im pripisalo svu krivicu (zato što se usuđuju da naprave pogrešan izbor partnera, izražavaju svoju volju ili se “izazovno” oblače).[5] Otud se iz pomenutog vidi da su oba stava zapravo antifeministička.

To bi se takođe moglo tvrditi i za reakcije koje prate pojavu poznatu pod imenom osvetnička pornografija. U pitanju je upotreba fotografija i video snimaka nagih žena ili njihovih seksualnih aktivnosti, koje bez njihovog pristanka a u svrhe kompromitovanja na Telegramu i sličnim aplikacijama objavljuju njihovi partneri, poznanici ili rođaci. Iako je potreba za uvođenjem zakonskih ograničenja za svaku neovlašćenu zloupotrebu privatnih podataka svih vrsta sasvim legitimna, moralna panika koja se ovim povodom proizvodi pokazuje da su dvostruki moralni aršini još uvek na delu. Naime, sudeći po izveštajima iz medija, žrtve ovakvih prekršaja: dobijaju otkaze i ne mogu da nađu novi posao, moraju da menjaju školu ili čak grad, ne mogu da zasnuju novu vezu, imaju osećaj straha, beznadežnosti, krivice, stida, napade panike, bespomoćnosti, de presije, neodređene bolove u telu, suicidalne misli i pokušaje, poremećaje ishrane itd. itd.(!). Istovremeno, društvene aktivistkinje se već godinama zalažu za neutralniji izraz (“deljenje intimnih sadržaja bez saglasnosti”) za imenovanje ovakvi praksi, s obzirom da termin osvetnička pornografija “nosi stigmatizujuće i pogrešne konotacije” – premda imenuje one prakse za koje se smatra da jesu pogrešne i stigmatizujuće i da treba da budu sankcionisane (sic!). I dok se žene pogođene takvim gestovima prepuštaju psihosomatskim simptomima uraslog patrijarhata (interiorizovanih normi (lažne) smernosti), aktivistkinje smišljaju izraze koji nikog ne vređaju za aktivnosti koje (kako tvrde) svakog vređaju.

Sylvia Sleigh, Carski akt, (1977) Primer kako muška golotinja može biti predstavlljena kao" bezopasna" - muški akt naslikan u "ženskoj" pozi odaliske (prim aut.)

Za to vreme muškarci počinioci slobodno šalju sopstvene nage snimke žrtvama i nimalo ne strahuju od poremećaja u ishrani, bespomoćnosti, suicidalnih misli… ili bilo kakvog kompromitovanja ukoliko isti dospeju u javnost. Naprotiv, muška golotinja upućena ženama se takođe smatra uvredljivom samo za žene. Kako ovaj primer pokazuje, još uvek živimo u svetu u kome se muškom pogledu na žensko telo pripisuje moć da žene “svede na objekat” dok se ženskom pogledu na muško telo takva moć ne priznaje. Stoga se žene uče da strepe od muške želje (i očajavaju kad je nema) a muškarci da se osećaju polaskani ženskom željom koja im samo potvrđuje “podrazumevani” status subjekta (i postanu osvetnički nastrojeni kada te želje nema). Za mnoge žene je sopstveno telo još uvek minsko polje ili koruptivni takmac sa kojim celoga života vode mučne hladnoratovske pregovore i koji je uvek u mogućnosti da svedoči protiv njih. Suprotno tome, muškarci žive u relativnoj kohabitaciji sa sopstvenim telima sa kojima naizgled dele iste interese i koja po svojoj volji mogu da upotrebe protiv žena. Utoliko se naga žena često doživljava kao razoružana u suprotnosti sa nagim muškarcem koji se najčešće posmatra kao naoružan. Da žensko telo nije oružje poput muškog jasno ilustruje recimo stereotipni lik ezgibicioniste iz filmova koji otvara mantil i pokazuje se nag pred ženama, koje zatim uplašeno vrište i beže. Teško je zamislivo da bi neka slična egzibicionistkinja proizvela takvu reakciju među muškarcima. Verovatnijom se čini pretpostavka da bi izazvala (pod)smeh i/ili požudu, postavši na kraju opet ona ta koja je ugrožena.

Tako, prema dosada navedenom, može se reči da je ženama ipak dat izbor – između proslavljene i ponižene oštećenosti, premda se ceni samo prva varijanta, marketinški “osvešćena” žrtva. U tom duhu se od istih očekuje da svaki zli udes koji ih zadesi i zlonamerni čin kome budu podvrgnute na svojim profilima predstave kao resurs i putokaz drugima za izgradnju njihovog samopouzdanja, u službi “opšteg dobra” (dok se cisrodni, heteroseksualni muškarci smatraju skloniji da deluju u službi opšteg zla, što obuhvata širok spektar pojava od zagađivanja prirode do ratova). Žene se tako često vide kao empatičnije i savesnije. Objavljuju se istraživanja koja nalaze da “žene više recikliraju” ili da “države kojima rukovode žene imaju bolju socijalnu politiku” jer je “ženama više stalo do (porodičnih) odnosa od muškaraca”. Štaviše, neretko se žene individualistkinje više osuđuju od muškaraca jer se kao njihova prvobitna dužnost smatra staranje o drugima:

“U skoro svim kulturama, biti žena znači biti odgovorna za druge. Uobičajeno je da se za žene vezuje viši stepen porodične odgovornosti nego za muškarce. Ćerka koja zanemaruje stare roditelje, supruga koja ostavlja muža, majka koja napušta dete – sve one izazivaju veću osudu nego što bi bio slučaj sa sinom, mužem ili ocem koji bi to isto uradili. Rodne norme koje određuju interpretaciju odgovarajućeg ponašanja za muškarce i žene su jako vezane za socijalno konstruisane koncepte porodičnog altruizma/požrtvovanosti i ličnog interesa, Žene koje su visoko nezavisne ili ambiciozne kao i muškarci koji su jako zavisni ili porodično orijentisani, često se smatraju neprivlačnim.”[6]

Kao što se napred moglo videti, žene se drže odgovornim za sve osim za same sebe. Tačnije, jedino je njihovo preuzimanje odgovornosti za vlastiti život oduvek bilo upitno i podložno sporenjima, dočim je ženska odgovornost i brižnost u korist drugih rodna norma koja opstaje (npr. u obliku podrazumevanog, neplaćenog kućnog rada i nege dece, starih, bolesnih i kućnih ljubimaca[7]). Očigledno opstaje i uverenje da je ženska požrtvovanost dobrovoljna ili bar posledica veće “saradljivosti”, “timskog duha” i “egalitarizma” (čitaj kukavičluka, konvencionalnosti i kompromisnosti) koji se tumače kao neophodan kontrapunkt “muškom” egoizmu i individualizmu.

Ovde se treba setiti da su savremeni stavovi prema kojima su žene sklonije dobru samo naličje davnašnjih stavova prema kojima su sklonije zlu. U sklopu tradicionalnih, predmodernih, mizoginih narativa postoje brojni arhetipovi ženskog zla od kojih izdvajamo najpoznatije a to su: (stara) veštica, zla žena i fatalna zavodnica.

Salvator Rosa, Veštičji sabat (1649)

---

Veštica je naizgled bila neko ko je subvertirao vladajući poredak. Ali, ako se malo bolje pogleda, ona je u stvari bila lažna buntovnica. Rečima Silvije Federiči (Silvia Federici):

“Lov na veštice je izokrenuo odnos između đavola i veštice. Sada je žena imala ulogu sluškinje, ropkinje, succubusa (ženskog demona) telom i duhom, dok je đavo postao njen vlasnik i gospodar, svodnik i suprug, sve u isti mah. […] Pošto bi joj se ukazao, tražio je od nje da postane njegova sluškinja, posle čega je sledio klasičan primer odnosa gospodar-rob, muž-žena. Žigosao bi je svojim znakom, imao seksualni odnos sa njom i, u nekim slučajevima, čak joj menjao ime. […]"

Koliko su lovci na veštice bili opsednuti afirmacijom muške nadmoći govori i činjenica da su čak i u svojoj pobuni protiv ljudskih i božijih zakona žene morale biti prikazane kao podređene muškarcu, dok je vrhunac njihovog bunta – čuveni pakt sa đavolom – morao biti prikazan kao perverzna slika bračnog ugovora. Analogija s brakom je išla dotle da su veštice govorile kako se “nisu usudile da prkose đavolu” ili, još čudnije, kako nisu nimalo uživale u snošaju s njim – što je kontradikcija u odnosu na ideologiju lova na veštice, po kojoj je veštičarenje bilo plod nezasite ženske požude”[8]

Veštice su većinom bile siromašne žene, isceliteljke koje su živele same odnosno nisu imale nekog njima nadređenog muškarca. Zbog toga su budile podozrenje; njihova sloboda je očito bila nezamisliva te im je sredina, pored krivice za razna zlodela, morala prišiti bar nekakvo alternativno, neopipljivo ropstvo nadnaravnog karaktera. Dalje, zla žena je folklorna figura kojoj je zloba tobože supstancijalna odlika. Međutim, ako je veštica samo sluškinja zla ni za zlu ženu se ne može reći da je izvor, poreklo zla. Zlo je u zloj ženi pre neka vrsta usuda a ne njeno opredeljenje; ona je pre topos zla, mesto koje je neobjašnjivo, metafizičko zlo okupiralo i u njemu se “skućilo”, načinivši od zle žene opet samo jednu vrstu oruđa, svoju trbuhozborkinju.

Konačno, kastratorska figura fatalna zavodnica (prostitutka, bludnica) prima facie dela samovoljno i drsko. Međutim, njena hipnotička moć je najčešće posledica njene fizičke privlačnosti ali ne i recimo intelektualne ili neke druge vrste harizme. Ona ne postoji za sebe već se nalazi u službi muškaraca i/ili je čak njihova puka projekcija, proizvod (nepriznate) muške želje; ukoliko je destruktivna prema muškarcima, onda je tu pre u pitanju autodestruktivnost njihove psihe.

Iz pomenutog se vidi da su žene retko priznavane kao autorke zla. Umesto toga, one su, grosso modo, (bile) topovsko meso, žrtve ili marionete zla, baš kao što su u naše vreme dobra. No, dobro danas ima svoj autorski ženski princip te svoje poklisarke[9], ali da bi zaista došlo do emancipacije u punoj meri, potrebno je uzeti u obzir i one dimenzije ljudskog iskustva koje se “iz najboljih namera” obično previđaju. Bivanje samosvesnim subjektom podrazumeva mogućnost opredeljenja ne samo za ono što se u datom društvu i istorijskom kontekstu smatra dobrim već i za ono što se smatra lošim. A to je važnije od dobrobiti, ukoliko je ta “dobrobit” zapravo samo eufemizam za umanjivanje lične autonomije. U naše vreme je rasprostranjena zabluda da se feministički pristupi iscrpljuju u političkoj korektnosti tj. u politikama afirmativnosti. Međutim, ta benevolentnost “po službenoj dužnosti” je površna i neubedljiva, budući da se akcenat stavlja prevashodno na pravdu za pepeljuge: žene se posmatraju kao miroljubiva i pravdoljubiva moralna nedonoščad koju treba neprekidno osnaživati držanjem u inkubatoru (moralnih) ustupaka, ne bi li ojačale. Ili, ironičnije, takve prakse nalikuju na situacije u kojima bi se od osoba bez problema sa kretanjem zahtevalo da koriste invalidska kolica – koja bi im neminovno otežala kretanje, pretvo-rivši ih u (kvazi)invalide.

Iz tog razloga se ovde zalažemo za žensko zlo tj. za žensku autonomiju neuslovljenu i nerelativizovanu obaveznim činjenjem dobra. Na taj način zapravo propagiramo celovitost i kompleksnost ljudskosti koje često obuhvataju i društveno manje prihvatljiva ponašanja i određenja. S tim u vezi možemo se zapitati gde su atentatorke, hakerke, političke zatvorenice, dželatice, gusarke, falsifikatorke, dilerke, pljačkašice, vođe sekti, kockarke… hazarderke svih vrsta kojih ima i uvek ih je bilo ali kultura glavnog toka propušta da ih imenuje i time “ozvaniči” njihovo postojanje. Na primer, postoje kontroverzni biznismeni[10] ali nema ekvivalentne sintagme u ženskom rodu, iako ima žena koje potpadaju pod tu kategoriju. Za njih se eventualno može upotrebiti izraz kontroverzna poslovna žena, koji je neadekvatan budući da asocira na samo jednu profesiju a to je prostitucija (takve asocijacije se naravno ne vezuju za kontroverzne biznismene, koji se mogu baviti bilo čime). Takođe, ovih dana uobičajeni način za diskreditovanje muškaraca je optužba za silovanje žena i dece (ređe drugih muškaraca), dočim obrnuto ne važi. Ženu koju neko želi javno da diskredituje nikada neće optužiti da je silovateljka (osim ako nije transmaskulina), čak i ako to jeste. Patrijarhalno nastrojena javnost, kako smo već naglasili, jednostavno ne veruje da su žene u stanju da seksualno naude muškarcima ili deci…

Ženama je danas dozvoljeno da doprinose aktuelnom društvenom, političkom i kulturnom poretku, ali još uvek su ređe viđene i u ulozi samosvesnih osporavateljki ili potkopavateljki tog poretka. Ovakva kratkovidost je posledica rodno zasnovane moralne optike na osnovu koje su muškarci kao individue oduvek imali svu slobodu (ne)moralnog delovanja a od žena se očekivalo da budu “izvođačice radova” onog generičkog narativa o (ne)moralnosti žena koji preovladava u njihovom dobu. Samim tim je jasno da sve dok se budemo povodile za onim senzibilitetima koji moralno postupanje uokviruju rodnom odnosno polnom nedvosmislenošću, nećemo imati pravednije društvo. Stoga nije potrebno osnaživanje žena već obesnaživanje polno-rodnih normativa, koje možemo prihvatiti tek kao siromašne označitelje, ukoliko želimo bogatiji spektar ljudskosti.

---

1. U ovom tekstu neće biti reči o stvarnim žrtvama koje mogu biti u teškom psihičkom a nekad i fizičkom stanju, koje često prolaze kroz dodatno ponižavajuće tretmane u policiji što ih najčešće sprečava da o tome olako govore javno; naprotiv, one često žele da se sve što pre “zaboravi.” Pritom su kazne za nedvosmisleno muško nasilje nad ženama neopravdano niske. A situacija bi se dodatno mogla pogoršati uvođenjem predloga izmene zakona (trenutno u fazi javne rasprave) pod nazivom “obljuba bez pristanka.” U pitanju je “lakše” krivično delo, valjda “perolaki” oblik silovanja, koje bi podrazumevalo još blaže sankcije i time potencijalno moglo ohrabriti potencijalne silovatelje.
2. Naravno, često se hvale i one žene koje ne slede ovakve obrasce. Ali tada su najčešće u pitanju žene čiji se nedostatak potrebe za konstantnim ohrabrenjima shvata kao nedostatak potrebe i za muškarcem. Najnoviji primer jeste trend poreklom iz Sjedinjenih Država koji sugeriše da heteroseksualne veze za žene trenutno poseduju izvestan “republikanski” štimung (zbog čega one koje imaju partnere to “kriju” tj. bluruju njihove fotografije na svojim društvenim medijima ili ih ne fotografišu). Obrnuto ne važi: muškarcima su najčešće potrebne žene ali se to nikada ne posmatra kao pokazatelj njihove slabosti, niti se dovodi u vezu sa njihovim ličnostima.
3. Dušebrižništvo u ovom domenu nije odlika isključivo našeg vremena. Primera radi, još početkom XX veka liberalne feministkinje su bile protiv abortusa jer su smatrale da se time negira krivica muškarca. Od ženske autonomije im je bilo važnije uklapanje u postojeći (puritanski) porodični poredak. Stoga su se zalagale da u slučaju neželjene trudnoće muškarac preuzme brigu o ženi i detetu jer su to “zbrinjavanje” smatrale ženskim pravom. Paternalistički pristup i preterana revnost samih feministkinja u brizi za ženska prava ponekad se opasno približavaju antifeminističkim stavovima o zaštiti žena od njihovih prava.
4. Sigurne kuće za žene, po našem mišljenju, donose malo koristi: žene se izmeštaju iz svoje sredine i time stigmatizuju, čime se stavlja pogrešan naglasak na njihovu tobožnju slabost i spašavanje. Dotle nasilnici ostaju slobodni i neuznemiravani, nastavljajući po starom čim se žene vrate iz svojih privremenih zbegova. Stoga bi pre trebalo izolovati i žigosati izvršioce nasilja, a ne one koje ga trpe, tako što bi se otvorile sigurne kuće za muškarce (u kojima bi ovi, .pored toga što bi bili kažnjeni, imali priliku i da dobiju psihološku pomoć).
5. Ova igra pripisivanja i otpisivanja odgovornosti ženama ima svoje mnogobrojne istorijske pandane. Na primer, u prvoj polovini XIX veka u Velikoj Britaniji je postojao zakon na osnovu koga je ako žena počini neki prekršaj u zatvor išao njen suprug. Žene su smatrane nedovoljno svesnim vlasništvom svojih muževa te su muškarci morali da odgovaraju za prekršaje svojih žena. Suprotan primer predstavlja recimo Marija Antoaneta koja je, između ostalog, optužena i za veleizdaju, isto kao i njen suprug Luj XVI. Međutim, u tadašnjoj Francuskoj žene nisu mogle vladati (a ona nije imala ni političkog uticaja) i nisu bile politički subjekti zbog čega nije mogla biti kriva ni optužena po toj osnovi. Tako, u prvom slučaju imamo žensku osobu koja je kriva ali je, kao zavisna i neravnopravna, oslobođena kazne, dok u drugom slučaju imamo žensku osobu koja nije kriva ali čija osuda je rezultat (doduše implicitno) podrazumevane odgovornosti i ravnopravnosti tj. ravnopravnog udela u vlasti (na stranu malicioznost revolucionara). U prvom slučaju su žene dobijale nagradu (slobodu) za tobožnju neodgovornost a u drugom kaznu (smrt na giljotini) za tobožnju odgovornost, baš kao i danas.
6. Lee Badget, M.V, Folbre, N. “Briga o drugima – rodne norme i ekonomske posledice”, u:(ur.) Zajović, S. Kovačević, Lj. (2012) 7. Feministička etika brige, Žene u crnom, Beograd, Anima, Kotor, str. 132.
   Prilikom razvoda, deca do sedam godina se u čak 80% slučajeva u Srbiji (ali i u mnogim drugim zemljama) dodeljuju majkama (čak i kada očevi više zarađuju), iako u zakonu ne postoji favorizovanje bilo kog pola., međutim sudovi nastoje da deluju “u najboljem interesu deteta”, koji očito podrazumeva i usađivanje/negovanje predrasuda o tome da su žene “po prirodi” biološki i psihološki predodređene da se staraju o njima (po sličnom ali obrnuto proporcionalnom automatizmu po kome su deca pre nešto više od jednog veka dodeljivana isključivo očevima, doduše iz ekonomskih ali takođe i vaspitnih razloga). Istovremeno, samohrane majke se smatraju posebno uskraćenim usled nedostatka muške glave za razliku od samohranih očeva koje društvo očito ne vidi kao oštećene . Isto tako, o starima i njihovim domaćinstvima se profesionalno brinu žene tzv. gerontodomaćice – termin gerontodomaćin nije u upotrebi iako postoje (retki) muškarci koji se time bave.
7. Federiči, S. (2013) Kaliban i veštica: Žene, telo i prvobitna akumulacija, Burevesnik, Beograd, str. 233-234.
8. Vidi, između ostalog, zbornik radova napred pomenut Feministička etika brige.
9. Ovaj izraz se toliko uobičajio da bi se u izvesnoj, savremenoj epskoj poeziji mogla koristiti kao stalan epitet poput britke sablje, stare majke, čarnih očiju, crne zemlje itd. Kontroverzni biznismen se, zahvaljujući svojim sumnjivim veštinama, uspeo gotovo do ranga “arhetipa”.