Autokratija razočarava u čoveka, a demokratija u ljude.

Vigen Oganjan

---

Politika i političko

U svom eseju Demokracija kao procedura i kao uređenje, K. Kastorijadis pravi razliku između termina političko (le politique) i politika (la politique). Kastorijadisovim rečima:

“Političko je sve što se tiče ove eksplicitne vlasti (načini na koje joj se pristupa, osebujan način upravljanja, itd.). Ovaj tip društva pokriva skoro u potpunosti ljudsku povijest. To su heteronomna društva: ona zacijelo stvaraju svoje vlastite institucije i značenja, ali zamagljuju tu autokreaciju pripisujući je van-društvenom izvoru, u svakom slučaju izvanjskom u odnosu na zbiljsku djelatnost zbiljski postojeće političke zajednice: precima, junacima, bogovima, Bogu, zakonima povijesti ili tržišta. U tim heterogenim društvima, institucija društva zbiva se u zagradi smisla. […] Ova je situacija, koliko je poznato, samo dvaput bila prelomljena u povijesti: u drevnoj Grčkoj i u zapadnoj Europi, i mi smo baštinici tog prijeloma, što nam, pak, omogućuje da govorimo ovako kako govorimo. Prijelom se izražava kroz kreaciju politike i filozofije (refleksije). Politika: dovođenje u pitanje ustanovljenih institucija. Filozofija: dovođenje u pitanje idola tribus, kolektivno prihvaćenih predodžbi” (naš kurziv). [1]

Dakle, političko obuhvata konkretne i zvanične vladajuće instance tj. zakonsku, sudsku i izvršnu vlast. Politika, s druge strane, podrazumeva sam čin ili rad promišljanja i preispitivanja pomenutih instanci, od strane svih koji pripadaju nekoj zajednici, zbog čega se može ostvariti samo u demokratiji kao obliku uređenja. Pri tome bismo se složili sa Kastorijadisom da je za takav oblik delovanja neophodno prethodno demokratsko građansko obrazovanje.

Obrazovanje za demokratiju

S tim u vezi se može postaviti pitanje da li Srbija promoviše i ulaže u takvo obrazovanje. Ako pođemo recimo od statusa školskog predmeta po imenu građansko vaspitanje, uočavamo da je taj predmet potisnut i zanemaren, bez obučenog nastavnog osoblja, bez adekvatnog fonda časova, bez ocena itd. Predmet koji bi kod đaka trebalo da razvija (samo)svest o životu u društvu i da doprinosi potonjim slobodnijim životnim izborima u ovoj zemlji je neobavezan i nebitan. Istovremeno, naša država sprovodi obavezne slobodne izbore o čijem ishodu treba da odlučuje ono isto građanstvo čija su (samo)svest i sloboda izbora “neobavezne” tj. nebitne. U tome se naravno ne vidi problem budući da sami izbori dosada nisu donosili drugi učinak osim što su ubrzavali dolazak sledećih izbora: mi se kao društvo neprekidno trošimo i izboravamo od napora da dokučimo kakve će tobožnje konsekvence imati predizborni izbori na postizborne izbore (od parlamentarne do direktne demokratije – i nazad). Zbog toga bi se reklo da je ovo jedan od dobrih pokazatelja da demokratija u Srbiji-Izborokratiji nije oblik uređenja već više turbo-formalistička proceduralna farsa.

Svemu tome svakako doprinosi fiktivni razvod interesa i vrednosti, ta lažna dihotomija koja preovladava u najširoj, globalnoj javnosti i koja proizvodi jalove polarizacije. Uporno se insistira na tome da su interesi stvar politike (shvaćene samo kao formalna procedura) i suprotstavljeni vrednostima, kao njihova antititeza ili negacija (iako su interesi nužno zasnovani na nekakvim vrednostima, bez obzira koliko te vrednosti mogle biti opskurne i obratno, vrednosti rukovode interesima bez obzira koliko interesi mogli biti egotistični). Interesna politika se najčešće smatra oblašću lišenom svake imaginacije, pukom inačicom b-analne volje za moć dok se sa druge strane veruje da su vrednosti predpolitične; da vrednosti eventualno mogu čak treba da pozlate ili bar dezinfikuju interese, iako je veća verovatnoća da će biti zagađene i/ili apsorbovane interesima ako im se suviše približe (drugo pitanje je šta se podrazumeva pod terminom vrednosti: da li su vrednosti samo eufemizam za konformizam u obliku tradicionalističkih “pravih vrednosti” ili se ta reč još uvek može odnositi i na progresivne društvene težnje?).

U svakom slučaju, u javnom diskursu u kome se termin politika umesto kao sinonim za društveno tretira kao vrednosna degradacija društvenog(!) a društveno se razume kao ono što prethodi politici, politika gubi svoj napred istaknuti antički i moderni polemički karakter i postaje navijačka disciplina. Tako mediji aktivno doprinose utisku da postoje ne nužno homogena no ipak samo dva glavna tabora: trenutno su to pošteni Miševi iz Generalštaba sa jedne i pokvareni Dezinformativno-Zvučni Topovi sa druge strane. Režim se opravdano kritikuje zbog nekompetencije ali još češće na moralističkoj osnovi te glavni problem predstavlja način na koji valja oterati taj režim ili ga bar koliko-toliko “upristojiti.” U toj konstelaciji odnosa jedina stvar vredna pažnje jeste kako da se Izborokratija izbori sa autokratijom u ime birokratije (“institucija koje rade svoj posao”). Usput se zadatak tzv. progresivnih snaga često svodi na odbranu davno i formalno postignutih društvenih konsenzusa u vezi sa sekularnom državom, radnim i ženskim pravima, socijalnom zaštitom i sl. od nasrtaja neoliberalističko-konzervativnih struja. A usled podrazumevanja da je politika samo ono političko, nešto spoljašnje što postoji naspram nas, čini se da je sam društveni i kulturni poredak u Srbiji od sekundarnog značaja i da je studentsko-građanska pobuna zapravo pokušaj da se promene sredstva borbe za bolje društvo a ne samo društvo.

Lično je političko

U tako naelektrisanoj javnosti nedovoljno se govori o u suštini konzervativnom karakteru našeg društva. Retko se dovode u pitanje ustaljeni obrasci mišljenja i delanja te dominantni “plemenski idoli” i mnjenja, iako bi upravo to trebalo da bude sadržaj politike shvaćene u prosvećenom smislu reči. Na primer, kako je moguće da se i ove kao i prošle godine čitav gradski budžet namenjen kulturi preusmeri na reakcionarnu, desničarsku manifestaciju pod imenom “Beogradski dani porodice”?[2] Zašto se borba protiv korupcije odnosi uglavnom na materijalnu korupciju, zloupotrebu moći i uzurpaciju položaja ali se nedovoljno pažnje posvećuje i ovakvoj, duhovnoj korupciji? Kako se možemo boriti za ravnopravnost a protiv privilegija – uz dužno poštovanje privilegovanih institucija poput pravoslavne crkve ali i diskursa poput plišanog patrijarhata (pod ovom sintagmom podrazumevamo simboličko nasilje kao što je npr. promovisanje isključivo srBskog srednjeg veka kao izolovanog hronotopa-jedino vrednog kulturnog nasleđa; privilegovanje muškog gramatičkog roda; slepo pokoravanje nepisanom pravilu koje zabranjuje muškarcima da nose tzv. žensku odeću itd.)? Da li je politika prozivanje zvanično odgovornih za kršenje zakona a nije preispitivanje predrasuda, strahova, intelektualne i moralne inercije … koje pojave su ih između ostalog i dovele na vlast? U kojoj meri je u Srbiji moguća i politika “bez adresata” odnosno ona koja nije usmerena ka konkretnom političkom predstavništvu već prema celokupnom društvu te pisanim i nepisanim pravilima koja uistinu uređuju naše živote, za razliku od personalno-partijskih smena i prelazno-neprelaznih-ekspertsko-diletantskih vlada.

Kako je moguće da je rasvetljavanje podrazumevanih uzusa bivstvovanja koji upravljaju većinskim stavovima i životima nepolitično i neaktuelno? Da li je recimo i propitivanje tzv. politika identiteta koje u potpunosti prožimaju naš socio-kulturni ambijent – nedovoljno politično, čitaj značajno?! Pritom je tu reč o nepromišljenim, predpolitičnim instancama koje nezvanično ali nametljivo i efektivno predodređuju ko kako treba da se drži, u šta da veruje, kakve privatne i profesionalne odnose formira… u zavisnosti od toga kojim nacionalnim, etničkim, rodno-polnim, konfesionalnim, starosnim, jezičkim i dr. kolektivima pripada, često samo po rođenju ili usled okolnosti. Sa pomenutim politikama, uslovno rečeno, isprepletena su mnoga od popularnih mnjenja poput: kosmopolitizam i rodoljublje su međusobno isključivi; fluidna rodna opredeljenja su obavezno progresivna a religija obavezno regresivna (i obavezno poistovećena sa crkvom i sveštenstvom); ljudska bića su ili muškarci ili žene i tako se moraju i nositi; ćirilica i latinica su ljute suparnice; čovek je ono što jede (mesojeđe, vegetarijanstvo i veganstvo su danas političke lozinke desnice, centra i levice); “Cigani smrde” itd. itd.

Štaviše, ne samo kolektivne već i individualne pozicije se nalaze u domenu politike, u meri u kojoj životne mogućnosti svake individue zavise od društva u kome živi tj. od ishoda neprekidnih i neizbežnih pregovora koje je u stanju sa njim da vodi. To je upravo značenje čuvene parole feminizma drugog talasa – lično je politično – iz šezdesetih godina XX veka.[3] A ova je parola dijametralno suprotna paroli – političko je lično – kojom se rukovodi naš politički režim. Stoga ako se mi ne bavimo politikom već isključivo personama koje privatizuju politiku, (proto)politika će se ipak baviti nama, samo bez našeg znanja i/ili informisanog pristanka (kako to prethodni pasus, nadamo se, pokazuje).

---

Fusnote:

[1] Kornelijus Kastorijadis, Uspon beznačajnosti, Umetničko društvo Gradac/Čigoja štampa, Čačak-Beograd, 1999, str.175-176.

[2] Suprotstavljajući na ovaj način prioritete, režim na najdiletantskiji mogući način reciklira u humanistici davno odbačenu opoziciju između prirode i kulture (s obzirom da je prepoznata njihova međuzavisnost). No, pozivanje na prirodu i privilegovanje prirodnosti je oduvek bio kulturni fetiš i lozinka svih desničarskih politika/policija, budući da su one uvek počivale na strogo odabranom modelu “prirodnosti” (u ovom slučaju se kao prirodan promoviše samo jedan “transistorijski” model tzv. nuklearne porodice sastavljene od bioloških roditelja dva suprotna pola i dece, ne stariji od (druge polovine) XIX veka). Međutim, sukob između prirode i kulture se tokom XX veka vodio oko ustanovljavanja prvenstva i/ili većeg uticaja jednog od ta dva pojma. Danas aktuelni srpski režim obnavlja taj sukob – ali u obliku rata do istrebljenja. Drugim rečima, po toj neovarvarskoj ali politikantski isplativoj logici, može biti (finansiranja) ili prirode ili kulture (premda je priroda ovde tek šifra za nezahtevnu kulturu)!

[3] Drugi talas je artikulisao neke oblasti egzistencijalnog iskustva žena koje su dotada smatrane nedodirljivim privatnim domenima, poput dvostrukih seksualnih standarda za žene i muškarce, nasilja u braku, zaposlenja žena i sl. Nakon toga su doneseni i neki zakoni u korist zaštite od nasilja ali su istovremeno i neke neupitne a diskriminatorske prakse promenjene, bez prolaska kroz zakonske legislative (npr. nije postojao zakon koji bi žene prisiljavao da napuste svoj posao nakon udaje već je to bio nepisani običaj).