Dana 25. septembra 2022. godine, Kuba je odobrila novi Porodični zakon na referendumu, poništavajući onaj koji je bio na snazi od 1975. godine. Nova zakonska regulativa premestila je zemlju u 21. vek u pogledu porodičnog prava, reproduktivnih prava, nasilja u porodici, prava dece, materinstva i očinstva, starosti, osoba sa invaliditetom i još mnogo toga. Ovaj zakon je rezultat decenija borbi, konflikata i procesuiranja političkih, društvenih, ekonomskih i kulturnih shvatanja unutar kubanskog društva.

Proces koji je pratio ovaj zakon baca svetlo na savremenu kubansku politiku. Zaista, zakonodavstvo je bilo predmet neviđenog javnog političkog spora. Njegove specifičnosti, kontinuiteti i procesi putem kojih je razvijen, širen i odobren, čine Porodični zakon ključnim za razumevanje Kube i njenih (ne)mogućnosti danas.

---

Referendum

Kratak period javne debate o novom Porodičnom zakonu započeo je 2018. godine, kada je predloženi nacrt novog ustava razmatran na javnim konsultacijama. Zahtevi za demokratizaciju seksualno-afektivnih odnosa i priznavanje pluralnosti rodne identifikacije ušli su u političku raspravu kroz uporni rad LGBTQI+ aktivista. Član 68 nacrta ustava uključivao je definiciju braka kao zajednice dve osobe, oslobađajući ovu društvenu instituciju od nametnute joj heteroseksuallnosti. Međutim, suprotno očekivanjima, "jabuka razdora" unutar nacrta ustava bio je upravo taj član, a ne bilo koja od mnogih drugih kontroverznih pitanja koja se odnose na distributivnu pravdu ili mehanizme političke reprezentacije.

Savet države je izvestio da je Član 68 spomenut na 66% sastanaka konsultacija o nacrtu ustava i predstavljao je 24,57% svih zabeleženih mišljenja građana. U procesu, većina ljudi podržavala je vraćanje definicije braka na zajednicu muškarca i žene, a ne između dve osobe. Predloženi Član 68 poremetio je moralnu strukturu kubanskog društva i postavio seksualnu i rodnu politiku u centar društvenog sukoba.

Proces je otkrio rastuću moć verskog neokonzervativizma, slično kao i u ostalim delovima regiona. Proces je takođe pokazao sekularni konzervatizam političkih institucija, uključujući Narodnu skupštinu, koja je, suprotno svojoj uobičajenoj visoko standardizovanoj jedinstvenosti, imala nezapamćene rasprave oko ovog pitanja.

Oči u oči sa ovim otvorenim tenzijama, ustavna komisija donela je političku odluku da novi ustav prizna pravo na jednakost i nediskriminaciju na osnovu rodne identifikacije ili seksualne orijentacije, ali ne i da uključi definiciju braka. To bi se kasnije dogovorilo, u zakonodavstvu nižeg ranga, u vidu Porodičnog zakona, koji će biti odobren na referendumu. Jedno moguće objašnjenje ove odluke je da je političko rukovodstvo strahovalo da će opozicija zbog odredbi o istopolnim brakovima dovesti u opasnost ceo novi ustav. Pravno gledano, novi Ustav nije bio u suprotnosti sa istopolnim brakovima, ali nije ni potvrđivao pravo na to.

Zakon

Porodični zakon imao je 25 verzija tokom tri i po godine. Zakonodavstvo priznaje mogućnost istopolnih brakova i uspostavlja pravo svih ljudi na usvajanje - kao u Argentini, Brazilu, Kolumbiji, Kostariki i Urugvaju. Uključuje odredbe o rodu i nasilju unutar porodice i uspostavlja to da svi oblici diskriminacije i nasilja u porodici zahtevaju hitnu intervenciju. Potvrđuje širok spektar prava i garancija za osobe sa invaliditetom i starije, uključujući njihovo pravo da odluče gde i sa kim će živeti. Detaljno obrađuje odredbe o brizi i zaštiti maloletnika u slučaju razvoda, razdvajanja ili katastrofa.

Zakon izričito zabranjuje diskriminaciju na osnovu identiteta i seksualne orijentacije. Štiti porodične veze koje nisu zasnovane na krvnim srodstvima, kao što su usvojenički i socioafektivni odnosi, i dodeljuje višeroditeljska prava. Na taj način, Zakon priznaje raznolikost postojećih porodica, uključujući različite oblike pravnog priznanja (brak ili zajednica de facto), i štiti očeve, pomajke i kohabitante u slučaju razdvajanja bez razvoda. Pored toga, priznaje različite ekonomske sporazume unutar braka, zabranjuje dečji brak (minimalna starost je sada 18 godina) i nudi garancije osobama koje obavljaju ulogu staratelja.

Tri najkontroverznije odredbe zakonodavstva bile su priznavanje surogat majčinstva (pažljivo regulisano i dozvoljeno samo kao gest solidarnosti); eliminacija tzv. Patria Potestad (pravno starateljstvo) u korist "roditeljske odgovornosti" koja mora garantovati najbolji interes deteta; i priznavanje autonomije dece, kojom se potvrđuje pravo maloletnika da budu čuti i zaštićeni u svom fizičkom i emocionalnom integritetu.

Debate o Porodičnom zakonu

Eliminacija Patria Potestad bila je centralna u debatama o Porodičnom zakonu. Oni koji su branili Zakon tvrdili su da je ovo promenilo shvatanje vaspitanja i obrazovanja dece od "vertikalnog" odnosa koji smatra maloletnike vlasništvom njihovih roditelja do odnosa zasnovanog na odgovornosti. Model odgovornosti fokusira se na život i blagostanje dece, što ističe i prava i dužnosti odraslih u ulogama roditelja.

Međutim, mnogi pojedinci, verske ili političke grupe tvrdile su na društvenim mrežama da će ova promena eliminisati prava porodica nad maloletnicima, omogućavajući državi da odlučuje o "najboljem interesu" dece i adolescenata. Ova zabrinutost je delimično izražena od strane ljudi koji se ne slažu sa kubanskim političkim sistemom ili postupcima vlade, ali ne isključivo. Različite društvene grupe - uključujući verske grupe, opozicione figure ili grupe; i nezavisni, neinformisani ili uplašeni građani - izrazili su slične zabrinutosti, širili lažne vesti ili citirali klauzulu Patria Potestad kao razlog zbog kojeg bi glasali protiv Zakona na referendumu.

Takođe, neki su okarakterisali Porodični zakon kao instrument vladine indoktrinacije. Međutim, ovaj optužbu bi se tačnije mogla uputiti na postojećem Porodičnom zakonu iz 1975. godine, koji je dvanaest puta ponovio obaveze porodica da vaspitavaju decu u "socijalističkom duhu" Novi Porodični zakon, s druge strane, pominje reč socijalizam samo jednom, i to u "uveznoj" klauzuli, a ne u članovima koji definišu obavezne radnje.

Ali zabrinutost da će novo zakonodavstvo proširiti mogućnost državne intervencije i kontrolu maloletnika činila se povezanom sa još jednim hitnim pitanjem, pitanjem migracija. Kuba se danas suočava sa ozbiljnom migrantskom krizom, i mnogi ljudi ili porodice migriraju sa maloletnicima. Stoga je zabrinutost da će državni propisi o deci otežati njihov odlazak iz zemlje izazvala zabrinutost porodica koje planiraju da napuste zemlju.

Ova zabrinutost odgovara činjenici da država kontinuirano koristi nezakonite postupke u rešavanju konflikata: "reguliše" (sprečava) ljude da napuste zemlju iz nepoznatih razloga ili kao mehanizam političkog pritiska; odbija ulazak drugima, čak i kada su zadržali boravište ili državljanstvo; prisiljava opozicione figure ili disidente da migriraju i lišava ih pravednog postupka; među drugim akcijama. Ova situacija gaji nepoverenje čak i u koncepte tako moćne i poželjne kao što je "roditeljska odgovornost" i hrani teorije zavere o lišavanju kontrole nad maloletnicima iz političkih razloga.

Debata oko Porodičnog zakona takođe je stavila pitanje roditeljskih prava na sto. Na Kubi, broj žena koje vode domaćinstva raste. Za nekoliko godina, više od polovine domaćinstava vodiće žene, što znači da će one biti odgovorne za maloletnike i sve starije sugrađane. Prethodni Zakon je omogućavao izdržavanje dece po veoma niskom novčanom iznosu uprkos visokim troškovima života. Novi Zakon uspostavlja veće mogućnosti za pregovaranje o izdržavanju dece. Međutim, ovo ne rešava duboku ekonomsku krizu koju zemlja prolazi, rastuću neadekvatnost plata i gubitak zarade i posledice koje to ostavlja na reprodukciju života.

Konačno, vlada je sprovela snažnu kampanju u podršci novom Porodičnom zakonu, i za neke je to stvorilo vezu između podrške predloženom zakonodavstvu i podrške vladi. Značajan deo političke opozicije odbacio je Zakon jer "ništa što dolazi od diktature ne može biti podržano." S druge strane, drugi disidenti koji nisu nužno aktivisti opozicije opredelili su se za poništavanje glasa, uzdržavanje ili opciju "ne".

Oni koji se nisu složili sa Zakonom, ali podržavaju vladu možda su glasali za "da" da bi izbegli percepciju nezadovoljstva, ili "ne" jer su njihove moralne ili verske vrednosti bile prioritet. Manje opozicione ili disidentske grupe razlikovale su svoju podršku Zakonu od kritika kubanske vlade ili političkog sistema i podržale su ga. LGBTQI+ zajednica, feministkinje i branitelji ljudskih prava, uključujući neke crkve i verske zajednice, podržali su Zakon i vodli su kampanju širom zemlje. Na primer, Crkva Metropolitanske zajednice Kube, koja je obavljala venčanja LGBTQI+ osoba i pre referenduma, bila je veoma aktivna svuda, pa i na društvenim mrežama.

Novi Zakon i društvene promene

Zvanični argument za održavanje referenduma bio je da je pitanje istopolnih brakova izazvalo mnogo kontroverzi. Značajan deo onih koji su podržavali Zakon, pretežno LGBTQI+ zajednica, kritikovali su mehanizam odobravanja Porodičnog zakona putem referenduma. Za neke, referendum je legitimni instrument u realnoj politici i njegova upotreba ne mora biti dovedena u pitanje. Za druge, Porodični zakon reguliše osnovna prava, kao što su nediskriminacija, i stoga ne bi trebao biti predmet javne rasprave putem referenduma. Zvanični argument za održavanje referenduma bio je da je pitanje istopolnih brakova izazvalo mnogo kontroverzi.

Neki zvanični glasovi vlade tvrdili su da Zakon nije doneo ništa novo - da zakon uvek kasni i da je Zakon odgovorio na već postojeće norme u društvu. U pogledu nekih sadržaja zakonodavstva, poput priznavanja raznolikosti porodica, to je tačno. Međutim, u drugim slučajevima, kao što su pomenuta kontroverzna pitanja, o njima je bilo veoma malo diskusije na Kubi. Ova pitanja nisu široko raspravljana u zvaničnim ili nezvaničnim medijima, niti u javnim sferama.

Pored toga, činjenica da je Porodični zakon podvrgnut referendumu mogao bi delovati anahrono, jer je to bio jedini zakon koji je bio predmet referenduma od više od 100 zakona koji su stvoreni ili izmenjeni kao rezultat novog ustava. Međutim, činjenica je da su (neo)konzervativni verski akteri postali jaki politički faktori i da pokazali "čvrstu ruku" tokom celog procesa. Jedan evanđeoski pastor čak se pojavio na državnoj televiziji - događaj koji je bio nezapamćen i nečuven na Kubi.

Još jedan problem koji okružuje mehanizam odobravanja povezan je sa starim problemom: isključenjem većine kubanske zajednice van Kube. Referendum je izostavio Kubance koji imaju prebivalište u drugoj zemlji (čak i ako zadrže kubansko prebivalište) ili one koji su privremeno van nacionalne teritorije. Glasovi iz inostranstva iznosili su svega 24.443 ljudi - u zemlji sa dijasporom od preko 2 miliona.

U isto vreme, Porodični zakon je objavljen u Službenom glasniku kao Zakon 156/2022 dva meseca pre referenduma. Poslednji odeljak je naveo da će se ovaj zakon primenjivati kada bude ratifikovan na referendumu. Ovaj postupak je bio neobičan i arbitraran. Zakon nikada nije bio objavljen kao takav, već kao nacrt zakona, pre nego što je odobren. Bez obzira na nameru ovog poteza, izazvao je kontroverze i upozorio na moguće nepravilnosti u procesu.

Zakon i promena političkog pejzaža

Na referendumu o Porodičnom zakonu 25. septembra 2022. godine, 74,12% biračkog tela je izašlo na glasanje, a za Zakon je glasalo 66,85%.

Nasuprot tome, na referendumu o novom ustavu 2019. godine, on je dobio više podrške, sa 84,4% izlaznosti birača i 90,6% glasova za nacrt. Da li to znači da je Porodični zakon podelio javno mnjenje više putem sadržaja koji se odnose na seksualnu moralnost i porodicu? Da li to znači da vlada ima manju podršku nego 2019. godine? Da je kubansko društvo složenije? Da veći broj ljudi koji su u inostranstvu može objasniti manju izlaznost na izborima? Ili su u igri svi ovi faktori zajedno? Verovatno.

Porodični zakon stavio je seksualnu i rodnu politiku u centar društvenog i političkog tkiva, što je bilo povezano sa drugim debatama i podelama koje se odnose na političke identitete, ekonomske krize, migracijske strategije, verske zajednice i mnogo drugih pitanja. Zbog toga je razumevanje kako je ova zakonodavna mera nastala neophodan deo svake analize koja pokušava da razume današnju Kubu.

---

Ailynn Torres Santana (Havana, 1983), postdoktorantkinja, istraživačica u Međunarodnoj istraživačkoj grupi o autoritarizmu i kontrastrategijama (IRGAC) pri Fondaciji Rosa Luxemburg, gostujuća profesorka na univerzitetu FLACSO u Ekvadoru. Njeni akademski rad i angažman usmereni su na feminističke pokrete, rodne nejednakosti, politike brige i verski neokonzervatizam u Latinskoj Americi i Kubi.

Julio César Guanche (Havana, 1974), istraživač i profesor, doktor društvenih nauka na univerzitetu FLACSO u Ekvadoru. Njegov intelektualni rad se uglavnom fokusira na analizu republikanizma na Kubi i u Latinskoj Americi, demokratiju i studije o rasizmu.