Bila je to neočekivana prijateljska veza, stvorena u nevolji i solidarnosti uprkos predrasudama.

Ali 40 godina kasnije, stvarni junaci filma Ponos (Pride) kažu da je „njihov mali kutak južnog Velsa“ zauvek promenio lice Ujedinjenog Kraljevstva.

U jeku rudarskog štrajka 1984. godine, grupu rudara i njihovih pristalica iz doline Dulejs podržali su aktivisti iz Londona – Lezbejke i gejevi za podršku rudarima (LGSM – Lesbians and Gays Support the Miners).

To prijateljstvo je opstalo i, kako kažu, dovelo do značajnih promena u zakonima o pravima gej osoba.

Neki od preživelih članova obe grupe sastali su se u knjižari Hausmans u londonskom King’s Crossu, gde se nalazio i centar za pomoć „Lezbejska i gej telefonska linija“, prikazan u filmu.

Među njima je i Šijan Džejms, koja je rekla da je imala „čast“ da bude poslanica u Vestminsteru kada je zakon donesen.

Bila je jedna od vodećih figura grupe iz doline Dulejs, koja je pomagala rudarima u štrajku i njihovim porodicama koje su teško sastavljale kraj s krajem.

Postala je poslanica Svonsi Ista 2005. godine i služila do 2015, za vreme kada je britanska vlada usvojila značajne zakone o pravima gej osoba, uključujući zakon iz 2013. kojim su legalizovani istopolni brakovi – što je stupilo na snagu naredne godine.

„Promenili smo stvari u našem malom kutku južnog Velsa, time što smo doprineli promeni percepcije i javnog mnjenja“, rekla je.

„Pomogli smo da se diskusija promeni kroz Nacionalni sindikat rudara i druge sindikate, kao i kroz vladinu politiku.“

„Imala sam čast da služim u Vestminsteru kada smo glasali o toj politici.“

Ali je upozorila: „To nikada nije gotovo. Moraš stalno da se boriš.“

Koreni tih značajnih promena sežu daleko unazad.

LGSM je podržao rudare u njihovom trenutku potrebe, a rudari su im uzvratili, priključivši se maršu Ponos u Londonu 1985. godine – što su bili značajni koraci u promeni političkih stavova.

Ali, pored zakonskih promena, za jednu članicu grupe, zajedničko iskustvo iz 1984. i 1985. godine promenilo je život lično.

Džejn Fransis-Hedon je bila tinejdžerka za vreme štrajka, ali je bila blisko povezana sa dešavanjima preko svoje majke.

Otvorile su joj se oči za svet za koji nije znala da postoji – uključujući i posetu londonskom noćnom klubu gde je upoznala Džimija Samervila – ali za koji je shvatila da mu pripada.

„Mama nam je rekla da će LGSM doći i moje oči su zasijale. Tada je bilo dosadno – bez para, bez odeće. Ali ovo je bilo uzbudljivo“, rekla je. „Otvorilo mi je svet.“

Danas Džejn ima ženu, ali je nakon što se pridružila vojsci ubrzo posle štrajka, godinama morala da krije svoju seksualnost.

Rekla je da su njena tadašnja iskustva direktno povezana sa tim gde je danas i da je „nasleđe za mene ogromno.“

Objavljivanje filma Pride – koji je bio nominovan za Zlatni globus – bio je manje ozbiljan, ali jednako životno značajan trenutak.

„Nikad nisam prestala da pričam priču o LGSM-u, ali mi niko nije verovao“, rekla je.

„Ali nikad nisam odustala. I kada je film izašao, bila sam u fazonu: 'Eto vam, vidite'. Govorila sam istinu sve vreme.“

A kad smo kod istine – šta se zaista desilo u tom trenutku sudara kultura kada je LGSM prvi put posetio selo Onluin?

U filmu je sledio zapanjeni muk, a zatim srdačan doček i nezaboravna plesna tačka koju izvodi Dominik Vest u rudarskom domu.

U stvarnosti je bilo pomalo od svega.

Majk Džekson iz LGSM se rasplakao prisećajući se tog trenutka.

„Kada smo ušli u tu dvoranu socijalnog centra, bilo nas je 27. Bili smo vrlo upadljivi.

„Ti pederi su ušli i ton razgovora je opao – na trenutak sam se zabrinuo.

„Ali neko je počeo da aplaudira i za par sekundi cela sala je ustala i počela da nas pozdravlja ovacijama.

„To mora da je bio najneverovatniji trenutak u mom životu... nikako nismo to očekivali.“

A šta je sa plesom? Da li se to stvarno dogodilo?

Upozorenje: Nije, ali je inspirisano fotografijom Džonatana Blejka iz tog vremena.

„Bili smo izuzetno nervozni koga ćemo tamo sresti“, rekao je.

„Ušli smo i nastao je trenutak tišine... srce ti potone. Šta smo to uradili?

„Ali onda je jedna osoba počela da aplaudira.

„I postoji divna fotografija na kojoj aplaudiram sav srećan. I iz toga je proizašao ples. Dakle, ne, nisam skočio na sto.“

Pitam ga s osmehom da li žali što nije. On zastane.

I, jednako odlučno kao što su se tada prigrlili preko kulturnih podela osamdesetih, odgovara s osmehom: „Ne.“

---

BBC, 29. maj 2024.