Sport je poligon na kome se međusobno i neposredno sučeljavaju ne samo sportistkinje i sportisti već i aktuelne društvene i političke teme. Štaviše, sport na najvišem nivou ima tu moć da najširoj, možda nedovoljno obaveštenoj publici skrene pažnju na nedoumice i dileme koje u kulturološkom smislu obeležavaju naše vreme. Protekle Olimpijske igre su svakako ukazale na rasprostranjeno nerazumevanje povezano sa polnim, rodnim, kulturnim pa i nacionalnim identitetima.

Kao studija slučaja je poslužila alžirska takmičarka, osvajačica zlatne medalje u boksu Iman Kelif (Imane Khelif). Ona je protiv svoje volje dospela u centar međunarodnog skandala, kada je nakon njene pobede protiv italijanske takmičarke Anđele Karini (Angela Carini), otkriveno da je „biološki muškarac”, tj. da ima XY hromozom i visok nivo testosterona. Rezultate testa zbog koga je prošle godine I. Kelif bila diskvalifikovana je objavila Internacionalna bokserska asocijacija (IBA) sa ruskom upravom na čelu, koja je u međuvremenu suspendovana zbog korupcije. Tako se I. Kelif našla na meti sveopštih osuda i napada na društvenim medijima (najviše na Tviteru), protiv kojih je nakon osvajanja zlatne medalje podigla tužbu zbog „mizoginije, seksizma i rasizma.”

U medijskoj sferi je tim povodom kreirana dilema u vezi sa tačnošću testova te se tako globalna javnost podelila na one koje veruju i one koje ne veruju u njihovu verodostojnost. Međutim, ova dilema je lažna s obzirom da su i sami treneri I. Kelif (nevoljno) priznali da “postoji izvestan problem u vezi sa njenim hromozomima i hormonima.” Dakle nisu sporne činjenice već, kao i uvek, tumačenja. Takođe, stvoren je pogrešan utisak da u ovoj debati učestvuju dve strane dok ih zapravo ima tri: zapadna desnica, zapadna mejnstrim levica i alžirska muslimanska zajednica.

Zapadna desnica i desno orijentisane slavne ličnosti su protestovale protiv I. Kelif, osuđujući levičarski Olimpijski komitet zbog, rekli bismo, njihovog navodnog licemerja koje muškarcima ako se (nevešto) preruše u žene dozvoljava ne samo da tuku žene već ih i nagrađuje zbog toga. Zapadni konzervativni mediji i njihove simpatizerke pak tvrde da se zalažu za jednake šanse za žene. To se međutim odnosi samo na „čistokrvne” i „rasne” žene, koje se pored adekvatnih gena i izgleda prepoznaju još i po tome što su uvek u potrazi za zaštitom – čak i ako su olimpijske bokserke(!). Ova struja veruje rezultatima testova tj. nauci u meri u kojoj im se čini da ova podržava njihovu binarnu podelu polova. Tako (implicitno) naivno smatraju da podela na XX i XY hromozome dokazuje da priroda prethodi kulturi; da biologija tj. priroda obavezuje, za razliku od kulture; da je priroda istina, a kultura estetizacija istine u boljem ili laž u gorem (ovom) slučaju; da postoji nekakav minimum ljudske prirode koji se može posmatrati nezavisno, po strani od kulture itd. Razume se da ovakva shvatanja ugrožavaju “prozelitske” ili trans žene, za šta I. Kelif pogrešno optužuju.

Liberalno-levi Olimpijski komitet pak insistira na inkluziji i toleranciji, zbog čega se zalaže za jednake šanse za sve – koje tvrde da su žene. Komitet više ne sprovodi tu vrstu testova i ne veruje testovima tj. nauci, u meri u kojoj ova ne podržava njihovu politiku rodno-polne fluidnosti (dodajmo da je komitetu izgleda naročito sumnjivo sve što dolazi ili ima dodirnih tačaka sa „nekredibilnim” izvorima čitaj narodima, u ovom slučaju ruskim narodom). Tako ova struja drži da nije politički korektno ni uviđavno tvrditi da nešto postoji (ovde podela polova) ukoliko to može da povredi nečija osećanja (one koje brane I. Kelif uglavnom se pozivaju na njena osećanja). Ova struja se drži ubeđenja da kultura prethodi prirodi; da je biologija/priroda latentna kultura, takoreći kulturni varijetet; da je sve stvar izbora ili kulturne preference, a ono što deluje da nije – nije zato što ima previše dežurnih zlotvora kojima je u interesu da tako ne bude itd.

Sa treće strane, islamske države ne učestvuju u ovim vrstama debata, smatrajući ih rasističkim i nemoralnim, možda čak i „perverznim zapadnjačkim prenemaganjem.” Sunarodnice I. Kelif se zadovoljavaju verom u zdrav razum koji nalaže da je spoljašnja (genitalna) anatomija istina (i sudbina). Ako zapadna liberalna levica kulturalizuje prirodu tada islamski svet naturalizuje kulturu u smislu u kome kultura, pod koju potpada i religija tj. islam, nije nešto arbitrarno i „oslobađajuće” (u šta veruje zapadna levica) odnosno „zavodljivo” i „varljivo” (u šta veruje zapadna desnica). Stoga je teško poverovati da je u Alžiru gde se poštuju islamski običaji i u kome je svaka rodno-polna dvosmislenost zakonski kažnjiv prestup, I. Kelif odabrala da bude (trans) žena, ne bi li osvojila zlato. I sama bokserka je izjavila da bi to za nju i njenu porodicu bila sramota. Osim toga, I. Kelif ne potiče iz privilegovane porodice, sama se borila protiv vladajućih predubeđenja sredine da ženama nije mesto u muškom sportu, postavši inspiracija drugim ženama i podstrek za dalji razvoj ženskog sporta u Alžiru. Otud Alžirke ne mogu tek tako da pristanu na ironiju da je njihova nacionalna heroina i ikona ženskog sporta zapravo muškarac (u izvesnoj meri).

Ipak, uprkos pomenutim sukobima, izgleda da tri različite strane imaju nešto zajedničko: sve tvrde da se bore za prava žena (optužujući se međusobno za mizoginiju), jedino ne znaju bolje reći ne mogu da se slože oko toga šta žene uopšte čini ženama. Ali možda je problem od početka pogrešno postavljen. Naime, sudeći po dostupnim informacijama, Iman Kelif je u stvari interseks osoba rođena sa ženskim genitalijama i muškim kariotipom. To znači da se ne uklapa u postojeće polne i rodne standarde. Uprkos tome, svetska internet zajednica je uskiptela od želje da je svrsta bilo među muškarce bilo među (trans) žene, što pokazuje da još nemamo adekvatne analitičke aparate za promišljanje međukategorija. Jer bez obzira koliko trans ljudi sa jedne strane ruše postojeći poredak vrednosti, sa druge ga paradoksalno veštački održavaju u igri, s obzirom da podrazumevaju da postoji „neautentičan” i „tuđ” pol u kome su rođeni i „autentičan”, „njihov” pol u koji treba da se presele. Time nevoljno i nesvesno odražavaju preovlađujuće stavove o tome da svi elementi ljudskosti nužno moraju da se podudaraju, da unutrašnjost i spoljašnjost moraju da se poklapaju, da je raskol između različitih registara ljudskosti zapravo „greška prirode” itd. (što naravno ne znači da trans ljudima ne treba izaći u susret ili da treba osporavati njihove lične razloge).

No, ona kategorija ljudi koja u punoj meri provocira binarni polno-rodni poredak svojom urođenom neopredeljenošću a ne navodno proizvoljnim izborom jeste interseks populacija, koja je rasprostranjenija nego što se obično misli. Oni se često ne mogu udobno smestiti ni među muškarce ni među žene, a da se pritom ne postave na osakaćujuću Prokrustovu postelju: postoji tendencija da se ovakve osobe smatraju „superiornim” ženama ako su fizički snažne i istovremeno „inferiornim” ženama usled neplodnosti, koliko i „inferiornim” muškarcima ili čak trans ženama/muškarcima – u pokušaju(sic!). Ali to predstavlja etički i epistemološki propust budući da interseks populacija dokazuje da nema i teško da može biti JEDNOG zadovoljavajućeg anatomskog, genetskog, kulturološkog, psihološkog… kriterijuma koji može jednom zauvek i nedvosmisleno da stavi tačku na tu vrstu nedoumica.

Kada je sport u pitanju, možda bi privremeno rešenje bilo osnivanje Olimpijskih igara i drugi takmičenja namenjenih onima u sivoj zoni. Međutim, problem je u tome što ta takmičenja ne bi odmah mogla da budu internacionalna, već bi verovatno obuhvatala samo Severnu Ameriku, Zapadnu Evropu i Australiju. Jer druge zemlje bi morale da priznaju i podrže međupolne i ostale takmičarke, što je zabranjeno ili bar nije dobrodošlo u mnogim zemljama sveta. Ali to su predrasude koje tek treba da nokautiramo.