Alterfašizam
Dušica Popović
Nečovečnost umetnosti mora čovečnosti radi da nadjača nečovečnost sveta.
Estetička teorija, T. Adorno
Uvek gledaj na stvari sa svetle strane, ako takve nema – glancaj tamne dok ne posvetle.
Kineska poslovica
PrOsvetoljubivi otogrif-šešmin na fotografiji nosi naziv ALTERFAŠIZAM. U pitanju je nacistička svastika, uslovno rečeno, obojena osnovnim bojama sa olovkama. Nekada je postojao fašizam i antifašizam. U naše vreme postoji antifašizam iako više nema nekadašnjeg fašizma, ukoliko se složimo sa onima koje smatraju da je moralno nedopustivo izjednačavati savremene ekstremnije konzervativne političke opcije, poput npr. alternativne desnice[1] sa istorijskim fašizmom. No, postoje društvene tendencije koje bi se mogle imenovati terminom alterfašizam, po analogiji sa alterglobalizmom. Globalizam i antiglobalizam su lice i naličje savremenog imperijalizma, dok alterglobalizam teži zaobilaženju jednostranih opozicija, suprotstavljajući se ekonomskoj neoliberalnoj globalizaciji, ali podržavajući ideologiju globalizacije (poštujući ljudska prava i slobode, životnu sredinu, ekonomsku pravdu i kulturnu raznolikost).
Tome slično, fašizam i antifašizam prizivaju alterfašizam, koji pak zaobilazi polarne suprotnosti totalitarizma i liberalizma, ujedinjujući u sebi “najbolje” od oba sveta. Tako alterfašizam konceptualno povezuje savremenu fašistoidnu, konzervativnu borbu za slobodu govora (mržnje) i izvesne elemente neoliberalne politike poput hipertrofirane političke korektnosti. U pitanju je neka vrsta antitetičke solidarnosti[2] između neokonzervativne zloupotrebe tradicije (npr. u obliku prevaspitavanja “neautentičnih”) i neoliberalne zloupotrebe emancipacije (npr. u obliku prevaspitavanja “neslobodnih“).[3] Naime, ono zajedničko obema stranama jeste činjenica da se pozivaju na slobodu – izmišljanja novih odnosno rehabilitacije starih načina za ukidanje slobode.[4]
Motivisan takvom društvenom atmosferom, ovaj rad nudi jednu vrstu orvelijanske varijacije: ovde nije reč o tome da je sloboda ropstvo, kako tvrdi Orvel, već da danas nigde i nema ropstva a ono što na prvi (i drugi) pogled izgleda kao ropstvo jeste samo nešto slobodnije tumačenje slobode. Otud svastika u osnovnim bojama naglašava taj kreativni aspekat (ne)slobode: svaki društveni akter je slobodan da ograničavanje sebe i drugih razume te afektivno doživi kao – “umetničku slobodu”…
Ispod se nalazi umetnička reprezentacija otogrifa-šešmina u pitanju, rad slikarke Jelene Jelače.
Deo slike Jelene Jelače pod nazivom Istina je oblikovana u tami (akril na platnu), 2023. Na legendi piše: ALTERFAŠIZAM, otogrif-šešmin (kašir pena, drvo), 25 X 25 cm, 2018.
Fusnote:
[1] Alternativna desnica (alt right) naziv je za ultrakonzervativnu političku opciju koja nastaje u Sjedinjenim Državama krajem prve decenije ovog veka, a potom se širi i Evropom. Promoviše belačku supremaciju, antifeminizam, antimigrantske inicijative, “judeo-hrišćanske vrednosti”, teorije zavere i sl. Utoliko alternativna desnica baštini mnoga ubeđenja ili “teoriju” istorijskog fašizma ali ne i njegovu praksu. Dovodi se u vezu sa Trampovom administracijom premda su zagovornici ove opcije ekstremniji od Trampa i neretko kritični prema tzv. umerenim konzervativnim politikama.
[2] Antitetička solidarnost predstavlja filozofski i sociološki pojam koji označava međusobnu podršku i prikrivenu saradnju prividno suprotstavljenih društvenih sila ili ideologija, a koje zapravo dele zajednički interes u održavanju postojećeg stanja. Ovaj koncept je u regionalnu političku filozofiju uveo hrvatski filozof Lino Veljak 2005. godine. Pojam opisuje situacije u kojima se dve strane naizgled žestoko sukobljavaju, ali kroz taj sukob jedna drugu opravdavaju, jačaju i zajednički blokiraju stvarni društveni napredak. Ova solidarnost deluje kao prepreka za prevladavanje društvenih kriza jer sprečava nastanak stvarnih promena.
[3] “Neautentične” su obično sve savremene emacipacijske društvene aspiracije, koje zajedno sa ljudima koje ih zastupaju valja proglasiti “neodgovornim” pred istorijom te preduzeti mere za njihovo neutralisanje, u ime odbrane logike (navike) i “zdravog razuma.” Tako jedan od omiljenih desničarskih argumenata glasi da je došlo do kraha levice zato što se ona više ne bavi svojim tradicionalnim klasnim i radničkim pitanjima a bavi se politikama identiteta, „džender ideologijom”, LGBTQ pravima i sličnim “neutemeljenim” problematikama. Međutim, ovde je posredi ironija s obzirom da desnica optužuje po definiciji antitradicionalističku levicu za – antitradicionalizam(sic!), pri čemu ta optužba nije zasnovana na činjenicama budući da se levica i dalje intersekcionalno bavi klasom, radničkim pravima i sl. ali i svim drugim novijim političkim subjektima.
S druge strane, iz perspektive mejnstrim levice, istoriju i one koji je poznaju valja proglasiti “neodgovornim” pred sadašnjošću, što zahteva različite mere za njihovo neutralisanje ili upodobljavanje aktuelnom odnosu snaga (npr. brisanjem uvredljivih ljudi i sadržaja sa (društvenih) medija tj. deistorizacijom prošlosti) itd.
[4] Jedan primer predstavlja akcija skidanja zara i feredže koju je 1947. godine u Jugoslaviji inicirao AFŽ (Antifašistički front žena), koja je rezultirala uvođenjem zakona o zabrani pokrivanja u javnosti. Taj zakon se od 1951.godine primenjivao u Bosni, Makedoniji, Crnoj Gori, južnim delovima Srbije itd. Pomenuta akcija kao i potonji zakon su se u to vreme smatrali činom oslobađanja žena. Međutim, danas se unuke tih žena ponovo pokrivaju u javnosti, smatrajući to takođe činom (verskog) oslobađanja.